Чуда у спорту се не дешавају сваког дана. Нити сваког дана неко успе да победи првака света. Али, нова, освежена и Николом Грбићем са клупе предвођена одбојкашка репрезентација Србије је у томе успела: победила је 2. колу завршног турнира Светске лиге шампионата света, Пољску, и то у драматичном мечу са 3:2, по сетовима 18:25, 25:22, 22:25, 25:22, 15:13 и заказала полуфинале са селекцијом САД, у суботу од 15 часова.

Обично би се неко неискусан, када се намери на шампиона планете, у мечу „бити или не бити“, уплашио. Или, простије, одступио. Од онога што уме, од онога што жели. Од своје суштине.

Али, не би наша одбојка била то што јесте последњих деценија, да два важна фактора не играју кључну улогу. Таленат и вера да се напоран рад може крунисати успехом – ако се мудро води ка њему. Када за вођу имате Николу Грбића, некада неприкосновеног лидера на терену, а сада селектора, онда и млад тим, потпуно нов у односу на она имена која су српску одбојку прославила крајем прошлог и почетком овог века, онда се на одступање не помишља.

И, тако су и заиграли наши одбојкаши против светских владара. Постава Јововић, Ивовић, Урош Ковачевић, Лисинац, Подрашчанин, са Атанасијевићем као коректором а Мајсторовићем и Росићем као либерима, храбро је кренула у одбојкашки двобој са Пољацима. И, ма колико да су они били добри, одговора је некако увек – било.

Нарочито када би Пољска добила сет. Ситуације које би распршиле самопоуздање многих, од наших одбојкаша су правиле тим који је уз оно чувено „Е, хајде да им покажемо“, давао све од себе баш када је тешко. Стартерима су у томе помагали и Старовић као измена у првом сету, Костић као резерва у прве две деонице, па стартер у наредне две, Никола Ковачевић на старту, те Околић у трећем сегменту игре. Сви заједно, осим Драгана Станковића у овој утакмици, давали су свој допринос – да се до подвига стигне.

Подвиг је, за ову генерацију, нову по много чему, ма колико имали играча у врхунским клубовима Европе, било освојити и сет против првака света. Јер, ем је у питању неприкосновени шампион, ем је Србија изгубила у првом колу од Италије, а онда су те исте Италијане Пољаци лако добили. Али, наши се нису заустављали на томе „узесмо им сет“. Или на „узесмо и други“.

Кренули су храбро и у одлучујућем, петом, у коме су се држали равноправно, борили поен за поен, блоковима правили мини-преокрете, па доживљавали и да лопта стоји на мрежи, или да им се зарије између две испружене руке. Тако су, уз смеч Петрића, стигли до 11:11, Ковачевић је одличним пријемом омогућио Јововићу да Лисинца на мрежи проигра за 12:12, а сјајан сервис Немање Петрића натерао је фаворита на грешку, чиме је Србија повела са 13:12.

Минут касније, Атанасијевићев смеч је донео меч лопту „орловима“, а Околићев лукав сервис збунио је сјајног либера Заторског и донео неописиво славље српским одбојкашима.

После пет година, наши су стигли на завршни турнир Светске лиге и, заправо, вратили се на велику сцену. Што је и најлепша вест у целој овој причи.