Gubitak unapred osvojene medalje u Kini srpskoj košarci doneo je još jedan gubitak. Čovek koji je Srbiju vratio u vrh svetske košarke i koji ju je skoro šest godina vukao napred kao lokomotiva, Aleksandar Saša Đorđević, povukao se posle pobede u meču za peto mesto na svetu.

Decembar, 2013. Uzdrmanu košarkašku selekciju, koja je propustila Olimpijske igre u Londonu a onda na EP u Sloveniji zauzela sedmo mesto, preuzima igračka legenda, ali i nesikusni trener Saša Đorđević. 

Septembar, 2019. I pored velikih očekivanja, sa možda i najjačim sastavom koji je imao u svom selektorskom mandatu, Đorđević sa Srbijom završava Svetsko prvenstvo u Kini na petom mestu i objavljuje da olazi sa tog mesta.

A šta je urađeno za tih (skoro) šest godina i šta je ostalo iza Saleta? Puno toga!

Ono što se prvo broji su medalje i nastupi na velikim takmičenjima, a tu je bilans blago rečeno dobar - tri medalje, četiri polufinala i jedno peto mesto:

SP 2014 - drugo mesto

EP 2015 - četvrto mesto

OI 2016 -  drugo mesto

EP 2017 - drugo mesto

SP 2019 - peto mesto

Ali, možda bitnije od svega je to što je Đorđević svojim elanom, harizmom i marljivim radom uspeo da uradi je to što je naciji vratio veru u košarkašku reprezentaciju. 

Iako mrzim kovanicu ”kult reprezentacije”, on ga je (za razliku od mnogih koji su o njemu pričali u različitim sportovima) vratio i unapredio. 

I naterao je celu zemlju da se opet ”loži” na zlato i da veruje da je ono dostižno. Kao nekad.

Možda i najbolji primer kakav je napredak srpska reprezentacija doživela pod rukovodstvom Đorđevića je taj da je tim na SP 2014. u Španiju ispratilo oko tri hiljade ljudi u Pioniru i pored besplatnog ulaza, uz poraz od Novog Zelanda. Avgusta ove godine reprezentaciju je u Beogradu pred put na istok u pobedi protiv Litvanije u Areni gledalo 20.000 ljudi, sa plaćenim kartama. 

Nažalost, dešavanja u Kini nisu išla po planu, a na to je uticalo mnogo faktora, što poznatih (povrede igrača, kasno okupljanje tima, sistem takmičenja i putovanja kroz Kinu), što javnosti nepoznatih, a kojih ima što je sada već bivpi selektor i spominjao.

Lični utisak mi je da Sale na ovom prvenstvu nije bio svoj. 

Nije bilo žara u njegovim očima i energije iz meča protiv Španije 2014. godine, kada je pokazao zube celoj hali, a ni taktičko-koncepcijski to nije bila ni bleda senka meča polufinala OI 2016 protiv Australije. 

Očigledno je mnogo toga radio i morao da radi protiv svojih principa, i to ga je na kraju koštalo uspeha u Kini.

Zaostavština koja ostaje iza njega je velika i važna, a s obzirom na njegovu opsesiju zlatom verujem da ovo zbogom nije kraj, već da ćemo ga ponovo jednog dana gledati pored klupe u majci sa srpskim grbom.

Do tada, bravo Sale i veliko hvala!