Губитак унапред освојене медаље у Кини српској кошарци донео је још један губитак. Човек који је Србију вратио у врх светске кошарке и који ју је скоро шест година вукао напред као локомотива, Александар Саша Ђорђевић, повукао се после победе у мечу за пето место на свету.

Децембар, 2013. Уздрману кошаркашку селекцију, која је пропустила Олимпијске игре у Лондону а онда на ЕП у Словенији заузела седмо место, преузима играчка легенда, али и несикусни тренер Саша Ђорђевић. 

Септембар, 2019. И поред великих очекивања, са можда и најјачим саставом који је имао у свом селекторском мандату, Ђорђевић са Србијом завршава Светско првенство у Кини на петом месту и објављује да олази са тог места.

А шта је урађено за тих (скоро) шест година и шта је остало иза Салета? Пуно тога!

Оно што се прво броји су медаље и наступи на великим такмичењима, а ту је биланс благо речено добар - три медаље, четири полуфинала и једно пето место:

СП 2014 - друго место

ЕП 2015 - четврто место

ОИ 2016 -  друго место

ЕП 2017 - друго место

СП 2019 - пето место

Али, можда битније од свега је то што је Ђорђевић својим еланом, харизмом и марљивим радом успео да уради је то што је нацији вратио веру у кошаркашку репрезентацију. 

Иако мрзим кованицу ”култ репрезентације”, он га је (за разлику од многих који су о њему причали у различитим спортовима) вратио и унапредио. 

И натерао је целу земљу да се опет ”ложи” на злато и да верује да је оно достижно. Као некад.

Можда и најбољи пример какав је напредак српска репрезентација доживела под руководством Ђорђевића је тај да је тим на СП 2014. у Шпанију испратило око три хиљаде људи у Пиониру и поред бесплатног улаза, уз пораз од Новог Зеланда. Августа ове године репрезентацију је у Београду пред пут на исток у победи против Литваније у Арени гледало 20.000 људи, са плаћеним картама. 

Нажалост, дешавања у Кини нису ишла по плану, а на то је утицало много фактора, што познатих (повреде играча, касно окупљање тима, систем такмичења и путовања кроз Кину), што јавности непознатих, а којих има што је сада већ бивпи селектор и спомињао.

Лични утисак ми је да Сале на овом првенству није био свој. 

Није било жара у његовим очима и енергије из меча против Шпаније 2014. године, када је показао зубе целој хали, а ни тактичко-концепцијски то није била ни бледа сенка меча полуфинала ОИ 2016 против Аустралије. 

Очигледно је много тога радио и морао да ради против својих принципа, и то га је на крају коштало успеха у Кини.

Заоставштина која остаје иза њега је велика и важна, а с обзиром на његову опсесију златом верујем да ово збогом није крај, већ да ћемо га поново једног дана гледати поред клупе у мајци са српским грбом.

До тада, браво Сале и велико хвала!