кСимболично рођена на дан жена, постала је једна са префиксом супер. Тијана Бошковић најбоља је одбојкашица свијета и Европе, а у спорту јој нема равне у Србији. Званично.

Кажу да се таква „рађа једном у 100 година”. Вољом судбине, догодило се то у кршној Херцеговини. У мјесту у коме је одбојка била једина опција за дјевојчице које су жељеле да се баве спортом.

Дјетињство, тачније први његов дио, провела је у Билећи. Локалном клубу Херцеговцу прикључила се слиједивши пример старије сестре Дајане. Дјечји карактер у побједнички менталитет претворио је први јој тренер, Зоран Видаковић. Још на почетку је било јасно да је Тијана објединила и таленат и дисциплину и радну етику. И да посједује дрскост, која је одлика оних који се спремају за високе домете.
У то вријеме, када је Бошковићева прерастала из неког ко одбојку воли у некога коме ће се дивити одбојкашки свијет, Турска је покушавала да јој понуди држављанство. Нудили су Турци и куле и градове, видјевши у Тијани играча који је тек требало да постане. А рекло би се, баш због тога што су у њој препознали, српска одбојкашица није могла да одговори другачије до негативно. Ништа другачије се од ње није могло очекивати, нити је ишта другачије могла да приреди оцу Љупку, бившем фудбалеру. Како је увијек истицала, само је Србија долазила у обзир.

И дошла је у Србију. Убрзо је вижљаста коректорка, пратећи поново сестрин пут, стигла у Београд и обукла дрес Визуре. Недуго потом се нашла и у кадетској, те јуниорској селекцији Србије. Није много времена требало да сав њен потенцијал примјети и селектор сениорки Зоран Терзић, па је 2014. године, на планетарном шампионату, Тијана дебитовала за први тим, и то одмах у стартној постави!

Био је то само почетак приче, која се још пише. Већ наредне године прешла је у турски Езачибаши.
Била је 2015. година прва у којој је освојила медаље са националним тимом. Бронза на Европском првенству, те сребро на Свјетском купу, били су само најава оног нај1епшег, што ће се догодити 2016. године. Са само 19 година Тијана је постала олимпијска вицешампионка.

Само неколико мјесеци после Игара у Рију, Бошковићева је добила и прву од оних награда за које константно говори да су јој само подстрек за даљи рад и напредак. На Свјетском првенству клубова проглашена је најбољим коректором и најкориснијим играчем турнира. А да. И Езачибаши је освојио злато.

Поменути напредак показала је већ 2017. године. Поново је на планетарном шампионату клубова проглашена најбољим коректором, да би потом прво појединачно признање добила и са реперезентацијом. Србија је освојила бронзу у Гран прију, а Тијана је поново била најбоља на својој позицији.

Међутим, било је то тек загријавање за Европско првенство које је слиједило. Изабранице Зорана Терзића до злата су дошле препустивши ривалкама само два сета, а 20-годишња Бошковићева је била МВП.

Да јој је мјесто међу звијездама показала је и на Свјетском првенству у Јапану овог октобра. Научена да константно буде на највишем нивоу, јер за мање није ни способна, Бошковићева је поново љевицом растужила супарнике, узевши уз медаљу, још једну индивидуалну награду.

Рођена Требињка, по личној карти Билећанка, још једном је свијету показала да уз дрскост на терену која младости приличи има и квалитета да је поткријепи. Још један турнир је одиграла без респекта према свима, осим грбу који на дресу носи, па је уз сву подршку саиграчица освојила шампионски наслов.

Није изостало ни МВП звање.

О свему овоме увијек је мало причала, иако је била свјесна величине свега што је постигла. Пуштала је да дјела говоре за себе. Можда исувише скромна.

И није ово омаж Бошковићевој, нити њено величање. Једноставно подсјетник шта је све до сада урадила. И у каквог је великана израсла. А тек јој је 21 година.