Да из сваке ситуације која нас задеси можемо извући најбоље из себе, годинама уназад доказује Требињка Милица Ијачић, репрезентативка БиХ у паракајаку. Једина је жена у БиХ и на Балкану и једна од 14 у свијету која се такмичи у овој дисциплини.

Инвалидитет је никада није ограничио, нити спутао да остварује властите снове. Доказала је то више пута, а да су јој воља и ентузијазам друго име и потврдила прошле године на Свјетском купу у кајаку, кануу и паракајаку у Мађарској, када је веслала финале. 

„Живим живот пуним плућима! Предаја ми никада није била опција. И када ми се десила повреда, која је по схватањима многих страшна, веома брзо сам увидјела да је могуће живјети испуњен живот и у колицима. Не треба ми ништа специјално ни посебно у односу на друге, нити сам у много чему ограничена. Мозак ми је у реду и могу да обављам све послове, имам јаке руке и котрљам се кроз живот“, широког, искреног осмијеха рече нам ова храбра дјевојка.

Одрастајући у Ластви, одрастала је заправо поред воде. Веома рано је научила да плива, а са оцем рибаром дјетињство је провела покрај Сушице. Љубав према ријеци уткала се у њено биће самим рођењем, те је смирај таквог амбијента природно условио да се опредијели за кајак, спорт, који јој је, прича нам, истинска љубав и огромна снага за све њене животне путеве.

„Кајак сам дуго посматрала са мостова Требишњице, тај лијеп призор сјајних момака и дјевојака док тренирају. Спонтано ми се јавила жеља да пробам. Прије повреде сам живјела ван града и нисам имала могућност, а послије сам размишљала да ли ћу то икада моћи. Прије три године сам одлучила да се јавим свом садашњем тренеру Вулу Пантовићу, који је на само један мој позив приједлог прихватио. И за мене и за њега то је била авантура! Дјеловало је као спој неспојивог. Међутим, стварно сам добар пливач, обожавам бити уз воду, тако да ми је први сусрет са кајаком била љубав на први поглед. Први тренинг ми је био фасцинантан јер се нисам изврнула ни једном, успјела сам да извеслам до краја и данас сам ту гдје јесам“, с поносом каже Милица, која је првобитно тренирала у обичном кануу, а затим, увидјевши њену амбициозност и голему љубав на тренинзима, од пријатеља клуба добила паракану, прилагођен њеним потребама.

Да пуде поносна на своје успјехе има и разлога. За свега двије године тренирања наступила је прошле године на Свјетском купу у Мађарској, у Сегедину, на свом првом такмичењу, у категорији паракајак КЛ2, међу женама које се овим спортом активно баве знатно дуже од ње. Посебно, ако се зна да требињски Кајак и кану клуб не посједује опрему ни близу оној какву су имали такмичари на купу.

„Сегедин нам је показао шта нам треба. Ту смо научили како даље и сад полако савладавам технике, прилагођавамо мене кајаку и кајак мени. За наредна такмичења биће ми потребан још бољи кајак од тренутног па сада размишљамо како да га набавимо да бих имала веће могућности тренирања, покретања и могла сљедеће године поново да изађем на Европски или Свјетски куп“. 

У Сегедину Милица је била задња али сама спознаја да је веслала финале Свјетског купа значи да је била међу првих 9 жена у њеној категорији, што је за њу огроман домет.

„То је био феноменалан осјећај! Све се одвијало на енглеском и било ме страх да ли ћу све добро разумјети, какав ми је чамац, а притом сам све вријеме морала бити концентрисана и на трку, да ли ћу добро урадити старт са стартним машинама које ми у Требињу немамо, да ли ћу се добро позиционирати. Све је другачије од наших услова овдје и имала сам огромну трему да изгурам цијелу трку. Презадовољна сам што сам успјела без опреме каква је потребна и извеслала да се не изврнем и остварим своје вријеме од 1.17 на 200 метара“, са пуно усхићења нам препричава своје прво такмичење.

Стичемо утисак да је то била побједа саме себе. Без адекватне опреме у условима потпуно супротним од оних на које је навикла, ова Требињка опет је надмашила властите могућности. И не само на Свјетском купу, него одмах затим и у Требињу на Регионалном такмичењу, гдје је у конкурецији дјевојака изван њене категорије освојила треће мјесто. Нарочито је поносна на овогодишњи успјех клуба који је на Државном првенству у кајаку и кануу освојио мјесто државног првака БиХ!

„То је веома значајан и огроман успјех нашег клуба у задњих 17 година откада се одржава Државно првенство. Први пут смо освојили мјесто државног првака и заиста нам је било тешко. У два бода смо побиједили другопласираног који је имао чак пет трка више од нас. Побједом смо остварили огроман резултат, успјех свих нас“, рече нам Милица, која је на овом такмичењу у трци на 500 метара освојила четврто, а на 200 метара пето мјесто, што сматра и више него одличним резултатом.

За само годину дана поправила је и своје вријеме у кајаку па сада 200 метара извесла за око 1.15 минута. Осјећај слободе који сваки пут осјети на ријеци, каже нам, посве је посебан и неупоредив са било чим што је доживјела.

„Слобода је права ријеч која описује сваки мој трен у кајаку. Љепота наше и било које ријеке се отвара на другачији начин. С друге стране кајак у мени изазива огроман мир, чишћење мисли и свих негативних енергија. И најуморнију ме релаксира, дође ми као терапија и потпуни осјећај среће и задовољства!“

Такмичарска сезона је завршена. Међутим то за ову нашу јединствену спортисткињу само значи да почињу још интензивније припреме на јачању тијела, како би била спремна за наредна такмичења већ на прољеће. А с обзиром на њену снагу и глад за животом, не крије ни шта јој је у паракајаку највећа жеља.

„Сањам да изађем на Параолимпијаду! Сада ми је 31 година, а пошто у паракајаку нема старосних ограничења, могу се такмичити још 20 година и вољела бих то да остварим. Радим много на себи да бих постигла одређено вријеме и могла се квалификовати на једно такво такмичење. Још увијек сам негдје изван времена које постижу моје супарнице на свјетским и европским куповима и трудим се да напредујем, да излазим на такмичења и поправим свој резултат!“

Очигледно је, Милица је доказ да препреке не постоје. Како нам рече, оне могу бити само у нашој глави као изговори. Битно је да ли нешто и колико желимо и тада је све могуће. Зато, као неко ко је преактиван у колицима нема ограничења ни у кајаку, а ни у животу.

Она је синоним за борца у сваком смислу те ријечи. Борца у животу, у спорту, али и за права особа са инвалидитетом, од чега, категорична је, не одустаје. До сада је покренула низ иницијатива, од којих су остварене прилагођавање образовних установа особама са инвалидитетом, постављање рампи на тротоарима и у угоститељским објектима, као и двије које јој причињавају посебну радост.  

„У требињском Дому здравља добили смо прилагођен гинеколошки сто за жене са инвалидитетом, као и за теже покретљиве старије жене. То ми је једна од најдражих иницијатива које смо урадили! Успјели смо остварити и право за квалитетно ортопедско помагало, што је уврштено у правилник Фонда здравственог осигурања РС, да сви активни корисници инвалидских колица остварују право да набаве активна колица у износу од 6.000 КМ. То је најзначајнија ствар на нивоу РС коју смо реализовали“, видно усхићена каже Милица, која је свој пут након повреде почела градити у Удружењу ампутираца Требиње, затим преко њеног матичног Удружења параплегичара, Координационог центра за подршку инвалидним лицима Источне Херцеговине до Антидискриминационог форума за права особа са инвалидитетом.

Уз небројене активности, ова млада дама себе проналази и у фотографији, хобију којим се одавно бави и који јој је попут спорта незамјенљив у свакодневном животу. Кроз њен поглед на свијет увиђамо сушту радост, сваки трен до краја испуњен. И ако се учини да је нешто незамисливо, Милица је ту да нас демантује. Упорношћу и радом на себи не престаје да изненађује. Зато вјерујемо да ћемо је и прије него што очекујемо пратити на Параоломпијаду и бројна друга такмичења, којима чистог срца тако достојанствено стреми! 

СПОРТ КОЈИ СЕ ВОЛИ

„У паракајаку постоје три категорије, распоређене по функционалности тијела и ја сам средња КЛ2. Пошто нас има 14 жена у свијету које се активно бавимо такмичарски кајакаштвом, тежим да тренирам озбиљно и улажем цијелу себе. Кајакаштво заиста волим и ништа ми није тешко. Имали смо срећу да можемо да одемо на Свјетски куп у кајаку, кануу и паракајаку у Сегедину јер нам је близу, а како је ово веома скуп спорт, да се такмичење одржавало негдје даље, не знам да ли бисмо пут могли реализовати. Потребна су огромна средства, а наш клуб на жалост има мали буџет. Опрема је јако скупа. Кајак мени потребан кошта преко 3.000 евра, весло за тренирање за дјецу око 150 евра. Сналазимо се да набавимо опрему, а треба нам је све више јер се наш клуб шири. Тренутно имамо 25. дјеце која тренирају активно и рекреативаца који долазе повремено. Ми уствари имамо опрему за нас 18, а за све преко тога се некако договарамо.  У пандемији је пар клубова у БиХ угашено, док ми опстајемо, пријављује нам се све већи број дјеце, а због недостатка опреме, на жалост не можемо све да их примимо. Надамо се да ћемо успјети то да ријешимо, посебно сада када је наш клуб Државни првак, на радост свих малишана који желе да се баве овим спортом!“

ЦИЈЕЛИМ БИЋЕМ У КАЈАКАШТВУ

„Када сам почела са тренирањем нисам имала страх од превртања кајака јер сам добар пливач. Био је моменат кад сам се изврнула али сам успјела да испливам. Страх се наравно јави, али се временом преброди. Имала сам доста превртања и морало га је бити и била сам упорна да савладам веслање. Поред љубави, кајак тражи упорност и истрајност. Сви се преврћу, али када се савладају равнотежа и технике, нема проблема. Потребне су године тренирања, много одрицања, много сати проведених на води ако се желе остварити спортски резултати. Стижем да уклопим и посао и тренинге. Као што увијек кажем, не осјећам се спутаном у било чему што радим. Једина препрека понекад су ми степенице, а и оне нису ако ту имам пар људи спремних да помогну. Уз посао, спорт ми је одлична терапија и заиста, свима је потребно да се након повреде и било каквог физичког или психичког пада активирају, да себе усмјере ка нечему и не размишљају о негативним посљедицама, него да иду напријед. Од велике важности је психолошки моменат да се човјек осјети прихваћеним. Ја сам то осјетила и захвална сам на свим приликама које су ми указане!“