„Мојa фудбалскa каријерa почела je у најљепшем граду на југу Херцеговине, у мом родном Требињу...“, реченица је којом фудбалску и надахнуту животну причу са нама отпочиње Александар Братић, некадашњи фудбалер „Леотара“ и један од ријетких Требињаца који је имао част да игра у „Црвеној звезди“.

Посљедњих, више од 20 година живи у Женеви у којој је остварио запажену каријеру, не скривајући носталгичан призвук, док нам у свега неколико ријечи, попут еха успомена на родни град и нека лијепа времена, открива тренутке за незаборав. У своје, како га назива, најљепше мјесто долази кад год му прилике дозволе и, наравно, наш разговор отвара евоцирањем на прве овдашње фудбалске кораке, без обзира на све касније, завидне успјехе изван Требиња, од Београда, Грчке до Швајцарске.

Фудбал је волио од најранијег дјетињства. Био је то спорт, присјећа се, који се играо у сваком требињском насељу, на сваком парчету ливаде или бетона. Довољно је било имати лопту. Како нам прича, у насељу Хрупјела, у којем је одрастао, знао је проводити цијеле дане играјући фудбал на терену код Сјеверног логора. Искупила би се сва дјеца из комшилука и знало се, дерби је могао да почне.

„У мом случају, како ми то сада дјелује, све је и почело кроз игру са дјецом. Рекао бих, сасвим спонтано. Тај период живота ми је остао у изузетно лијепом сјећању, толико да се и данас кад прођем поред логора сјетим граје, вике и радости када би нека екипа дала гол. Било је то једно дивно вријеме и увијек га се радо сјећам“.

Врло рано, међу толиком дјецом, по таленту и изванредном осјећају за шут издвојио се од својих вршњака. Било му је свега 11 година када је на приједлог и наговор Миодрага Мига Братића, легенде требињског фудбала, започео и професионално да тренира.

„Он је био заиста легенда ФК 'Леотар'! Такође, Миго ми је и стриц па често волим да кажем да су вјероватно у мом случају добар дио посла и успјешне каријере одрадили и гени. Већ 1983. године почео сам озбиљно да тренирам и убрзо, када сам напунио 17 година прикључио сам се првом тиму. У ФК 'Леотар' сам играо до јуна 1992. године, а онда је због ратних дешавања фудбал морао да остане по страни. Услиједило је служење војног рока у Билећи и кратак период на ратишту у Поповом пољу“.

Жеља за фудбалом, оном добром фер – плеју на терену никада га није напуштала. И ма колико да је једно вријеме дрес замијенила војна униформа, дубоко у себи је осјећао да ће доћи дан када ће спорт, са свим што са собом носи поново доминирати. Да ће заиграти оним путем којим се одавно отиснуо и на којем је у сваком тренутку био свој на своме.

И нашао се, а гдје друго, него у Београду, како нам рече, са једином жељом да се врати фудбалу. А дочекао га је не један, него више заинтересованих клубова.

„Не могу а да не споменем још једну легенду 'Леотара', тренерску, Славка Јовића, који ми је у том тренутку пуно помогао. Нашао ми је клуб, 'Хајдук' са Лиона. Ту сам почео полако да се враћам у фудбалску форму. Након паузе, било је лијепо поново доживјети ту атмосферу фудбалског терена, навијача, играча, свега онога што прати фудбал“.

Стару славу вратио је веома брзо. Одигравши неколико веома добрих утакмица, његово умијеће на терену није прошло незапажено. За Александра Братића тих деведесетих година прошлог вијека надметало се више тимова Прве лиге Србије, међу којима је најупорнији био ФК „Рад“ са Бањице. Ипак, добре фудбалске партије овог Требињца привукле су, ни мање ни више него пажњу стручног штаба „Црвене звезде“.

„И сада се сјећам тог тренутка и осјећаја да ми се остварио дјечачки сан. Обукао сам црвено – бели дрес и придружио се чувеним играчима Дејану Станковићу, Живковићу, Ђоровићу, Милојевићу и многим другим! Било је то изванредно вријеме, препуно добрих утакмица, дружења, доброг фудбала. Владимир Петровић Пижон, један од најбољих фудбалера у историји Југославије био нам је тренер. Фантастично је било играти под његовим вођством, а мени још значајније што сам био дио тима када је „Звезда“ 1996. године освојила и изнова одбранила Куп Југославије, титулу постигнуту и ранијих година. Када посматрам са ове дистанце, назвао бих то вријеме нестварним, а те тренутке са „Звездом“ прелијепим у својој фудбалској каријери!“

Александар Братић имао је још много непроцјењивих фудбалских момената. Након године дана са звезданим европским прваком у фудбалу, добрим партијама за ОФК „Београд“, дошло је вријеме и за инострану каријеру. Првобитно у грчком „Ираклису“, а потом у швајцарском фудбалском клубу „Сервете“ (FC „SERVETTE”), са којим је играо у два наврата током каријере, те освојио Куп Швајцарске 2001. године. Играо је и за „Grand – Lancy“, у швајцарском четвртом рангу такмичења сезоне 2009 – 2010.

„На препоруку Бошка Ђуровског из Солуна сам стигао у Женеву и потписао за ФК 'Сервете'. Бордо дрес носио сам осам година и у њему уписао око 250 утакмица са својим саиграчима и пријатељима. Од многих трофеја и такмичења, посебно сам поносан што сам био дио екипе када смо освојили Куп Швајцарске. Изванредно финале, утакмица за памћење, утисци и сада подједнaко свјежи као у том тренутку. Оно што ме, поред свега, посебно гануло, је када ме једна група навијача 'Сервета' ставила међу најбоље одбрамбене играче, на шта сам, такође, изузетно поносан!“

Да су га навијачи изразито цијенили, а због његове борбености на терену и фудбалског умијећа понајвише и вољели, говори податак да су га сврстали и у најбољи тим „Сервета“ свих времена.

Колико је Александар волио фудбал и био му максимално предан, јасно указује чињеница да је и 40. рођендан прославио, а гдје друго него на зеленом терену. Тада већ у дресу локалног клуба „Grand – Lancy“, када је и званично завршио фудбалску каријеру.

Након више од двије спортске деценије, преко 600 утакмица и више од 20 постигнутих голова у свим клубовима у којима је играо, дјечачку фасцинацију фудбалом и више је него надмашио. Упркос свим дометима, успио је да у души остане онај исти малишан који је по требињским теренима, а потом и стадиону „Полице“ лопту јурио због радости игре, из чисте љубави. Остао је вјеран оним исконским вриједностима које је у свијет понио од родитеља и три сестре, како више пута истиче, немјерљиве му подршке од најранијих почетака. Самим тим и сачувао оно надрагоцјеније, породицу, супругу Биљану и троје дјеце, Марину, Алексу и Виктора, најјачу снагу и ослонац у свим каснијим животним борбама.

Фудбал тренутно не игра, али, не скривајући понос каже нам да је вјечито на стадиону као велика подршка дванаестогодишњем сину Виктору, који је кренуо његовим стопама.

„Виктор од своје шесте године са поносом носи бордо дрес. Пратим га на утакмицама, а највише уживам што се, попут мене, мој син свему томе искрено радује. То ми говори да се фудбалу посветио зато што тај спорт воли, а то је најважније. Тренутно сам само навијач и подршка, понајприје Виктору, онда 'Сервету', а ко зна, можда  једног дана упловим и у тренерске воде“. 

Иако је живот након фудбала усмјерио у другом правцу, прво изучавајући, а потом запосливши се као сајџија у чувеној Швајцарској фабрици сатова „Franck Muller“, слободне тренутке и сада радо проводи на њему непревазиђеном мјесту, фудбалском терену. Уз све успјехе и два велика трофеја са два значајна европска Купа, играње за младу репрезентацију Југославије до 18 година, сениорску репрезентацију БиХ, те Прву лигу Југославије, нема за чим да жали.

Као најбитније, рекли бисмо, остао је свој. Фудбалер непогрешивог инстинкта за шут, неутаживе страсти и изванредног спортског духа. Требињац свјетске славе, а упркос свим фудбалским висинама, првенствено човјек са префиксом скромности, као најфиније врлине и моралне вриједности.