Дани пред почетак Олимпијских игара, највеће смотре светског спорта, вазда су прилика за подсећања на обележја претходних – на врхунске резултате, незаборавне борбе за медаље, подвиге појединаца и екипа, куриозитете који остају заувек упамћени…

Док се на брдовитом Балкану, као и на свим континентима, с нестрпљењем очекује августовски дефиле учесника овогодишњих Игара у бразилском мегалополису Рио де Жанеиру, присећамо се и српских олимпијских барјактара, по правилу најбољих међу најбољим спортским асовима.

Пре четири године у Лондону, заставу Србије носио је тениски владар планете Новак Ђоковић. Својевремено, ту част су имали и ватерполисти Мирко Сандић и Игор Милановић, рвач Бранислав Симић, стрелац Јасна Шекарић…

Међу бившим барјактарима, незаборавним великанима српског, али и светског спорта, су и  одбојкаш Владимир Вања Грбић и кошаркаш Дејан Бодирога, потомци Херцеговаца из околине Требиња, колонизираних у мало банатско место Клек. Куриозитет је свакако податак да су куће њихових родитеља у истој улици, названој по народном хероју Сави Ковачевићу, а познатој по томе што је дала чак 13 репрезентативаца и репрезентативки у четири спорта.

Вања и Дејан, иако рођени у Банату, где су и започели своје блиставе каријере, касније настављене у иностранству и вишегодишњим играњем за репрезентацију, увек и свуда с поносом истичу своје херцеговачко порекло и кажу да неизмерно воле Херцеговину, која је у њиховим генима.

Због њих двојице и Вањиног брата Николе, сада селектора одбојкашке репрезентације Србије, а ранијег учесника Олимпијских игара, Клек се често назива „Олимпијским селом“, што истиче његову гинисовску особеност – три олимпијца на 3000 становника.

Вања је националну тробојку (тадашње Југославије) носио на Олимпијским играма 2000. године у аустралијском Сиднеју. Председник ЈОК-а Драган Кићановић је тај избор барјактара представио као врло лак – „јер се Вања сам изабрао својим патриотизмом и врхунским спортским умећем“.

Почаствован признањен, Вања је тада изјавио да никада у животу није добио важнији задатак, и обећао да ће га обавити како треба. Његов карактер, тврд као херцеговачки камен, није дозволио да погази дато обећање: тробојку је носио поносно, високо дигнуту у снажној десници, уливајући веру и снагу осталим члановима спортске експедиције који су корачали иза њега.

Касније, на спортском борилишту, још једном је показао како се, срчано, мудро и вешто, бори за част своје земље. Био је најбољи појединац у одбојкашкој репрезентацији која се тада, први пут у својој историји, окитила златном олимпијском медаљом.

Четири године касније, на Олимпијским играма у Атини, заставу која ја представљала Србију и Црну Гору носио је Вањин комшија из Клека, Дејан Бодирога. Барјак му је уручен као већ признатој звезди европске и светске кошарке, доказаном патриоти и хуманисти, увек поносном што припада српском роду.

Стасит и одмерен, „леп као Аполон“, како су говориле припаднице лепшег пола на Олимпијском стадиону у древној грчкој престоници, Дејан је успешно, као и многе кошаркашке задатке, извршио и ту спортско-патриотску обавезу. Током дефилеа, телевизијски гледаоци су у њему препознали јунака са Светског првенства 2002. у САД, када је наша земља постала планетарни кошаркашки шампион.

Списак медаља, трофеја и признања која су освојила ова два Херцеговца је дуг и за пример многима. Званично су проглашавани за најбоље спортисте своје земље, али и за најбоље у Европи. Носиоци су медаља са европских и светских првенстава и олимпијских игара. У том „букету“ је и неколико златних одличја.

Вања је члан светске одбојкашке Куће славних, а Дејан је давно проглашен најбољим кошаркашем планете изван америчке НБА лиге. Играли су за клубове из неколико земаља, увек на високом нивоу, цењени и добро плаћени.

      И по завршетку блиставих каријера обојица су остали везани за спортове у којима су стекли светску славу. Вања је актуелни потпредседник Одбојкашког савеза Србије, а Дејан је, након обављања исте функције у Кошаркашком савезу Србије, однедавно функционер ФИБА. Стално су предани популаризацији и напретку „својих“ спортова. Вања је предводник многих акција у циљу напретка одбојке, а Дејан је, уз остало што је учинио, основао и камп за младе кошаркаше у Требињу кроз који је, током 10 година, „прошло“ више од 3.000 клинаца из тридесетак земаља.