Билећанка Ивана Табаковић, дјевојка о чијем су здравственом стању извјештавали и медији у региону прије пет година, када је пала са залеђене литице у провалију приликом планинарског похода на Орјен, никада се није одрекла планинарења.

На планину се вратила исте године, а након успјешног опоравка опробала се и у другим спортовима. Крајем прошле године истрчала је и хуманитарну трку за помоћ свом суграђанину.

– Скоро је пет година од догађаја који је имао снажан утицај на мој и животе људи захваљујући којима сам жива. Нико од нас, сигурно, није знао колике су му границе издржљивости, колико смо способни и снажни, а доказали смо да јесмо надљудски – почиње присјећање на овај догађај Ивана.
Повреде

Призаје да се не сјећа ниједног детаља тог 17. јануара, када је била на ивици живота и смрти.
– Повреде су биле тешке, глава, преломи, промрзлине. На болничком лијечењу сам била скоро мјесец дана, али ни у једном тренутку нисам помислила да ћу одустати од планинарења. Посебно ми је остало у сјећању када ме доктор подигао из кревета и рекао ми да ходам. Уз помоћ ходалице сам направила три корака и вратила се у кревет, уморна, исцрпљена, без имало снаге. То ми је био потпуно непознат осјећај и тада сам рекла да тако не може. Моје тијело ће мене слушати. Почела сам уз помоћ љекара и физиотерапеута да вјежбам. Бол сам игнорисала и сваки дан била видљиво боља. Планини сам се поново вратила након пет мјесеци – прича она.Ивана каже да се повремено јављао страх, али је воља била јача, а планине никада до тада нису биле тако лијепе.

Од малена је заљубљена у природу, од када је као дјевојчица љетне дане проводила у близини Гацка, гдје су њени бака и дјед имали катуне.

– Тамо сам боравила по два мјесеца с браћом и рођацима. Свакодневне шетње, пливање у ријеци, језеру, уживање у љепоти природе с погледом на Маглић, Волујак, Зеленгору, чине моје детињство непроцјењивим – прича она.
Орјен посебно поштује

Прве планинарске кораке почела је прије осам година у требињском Планинарском друштву „Вучји зуб“. С члановим овог друштва је обишла многе планине на Балкану, а попела се и на врхове Алпа.

– Већ првих година од када сам у „Вучијем зубу“ обилазила сам планине у РС, Црној Гори, Олимп у Грчкој, а моји први успони су били на планину Орјен, коју волим и поштујем мало више од осталих. Често смо се пели и на црногорске врхове – описује Ивана своје почетке.

Прије нешто више од пет година с планинарима из Требиња и Гацка попела се и на врхове Алпа и Гросглокнер, највиши врх Аустрије.

– Тих десетак дана утицали су на моју психофизичку зрелост. Технички и кондиционо захтјевни успони, различити временски услови, помјерили су моје границе, упознала сам себе другачију, снажнију, издржљивију него што сам мислима да јесам – каже она.
Свестрана спортисткиња

Ивани су блиски и други спортови; плива, трчи планинарске трке, а прошле године је први пут учестововала у триатлону на Борачком језеру.

– Спој пливања, вожње бицикла и трчања је нешто посебно, не знам шта ми је драже – наводиона.Годину је завршила учешћем у „Трци за живот”, од Гацка до Билеће, за помоћ у лијечењу Марку Вучковићу.

– То је било нешто другачије и посебно за све нас, истинска жеља да некоме помогнемо. Трчали смо штафетно по групама укупно 70 километара, па колико је ко могао. Битно је да смо трчали чистог срца и с великом жељом да помогнемо – кажеИвана.
Љубав према дјеци

Ивана Табаковић већ десет година ради као васпитачица у билећком вртићу, а свој посао, каже, воли свакога дана све више. Истиче да је њена љубав према природи толико изражена да и дјеца то осјете и усвајају. Свакодневно с дјецом вјежба, а за малишане каже да воле покрете, па се радују свим вјежбама.

– Кроз причу и различите активности покушавам код њих развити љубав према спорту и здравом начину живота. Посебно мјесто заузимају активности окочувања околине, љубав према животињама, саосјећање, емпатија. Дјеца су једноставна, дивна, захвална, само их треба вољети, чути и слушати и све ће вам двоструко вратити – поручује ова васпитачица.