Живот у породици спортиста није увијек једноставан. Драгомир и Љиљана Милановић из Требиња имају четворо дјеце и сви тренирају кошарку и то веома успјешно. Улога родитеља је, кажу, често их испраћати и дочекивати, али све се то превазиђе уз договор и међусобно уважавање.

Сара Милановић је своје прве кошаркашке кораке направила са девет година, док се Ана игром под обручима бави већ осам година. То је само дио кошаркашке екипе породице Милановић из Требиња. Од четворо дјеце сви су у кошарци, једним дјелом професионално, а другим рекреативно.

- Све нас је повукао наш старији брат Срђан на ту кошаркашку стазу. Одвео ме на мој први тренинг. Па можда због нашег окружења у нашем клубу, завољела сам тренера, тај спорт, цуре које тренирају кошарку и одлучила сам да останем ту - започиње причу Сара Милановић.

Нису баш на прву лопту одлучили да буду у свијету кошарке, откривају нам Милановићи. Најстарији брат Срђан, покретач је те идеје. Тренутно се професионално бави кошарком. Игра у Мркоњић Граду за Кошаркашки клуб Младост. За остало троје, то је био само логичан слијед.

- Углавном смо сви бекови, а мој циљ је да заједно са сестром заиграм на бековској линији. Стварно нас је тешко све окупити, ево и сада нам недостају Срђан и Миле који због својих обавеза нису могли да буду овдје. Играм у ЖКК Леотар 03, ове године смо ушли у Премијер лигу БиХ и по мени је то наш највећи успјех што смо прошле године освојили прво мјесто у Републици Српској. Поред јуниорских, кадетских, пионирских, златних и сребрених медаља, мој највећи успјех је позив за репрезентацију БиХ, јер је много битно да неко на том нивоу примјети наш таленат из овако малог града - наставља Сара Милановић.

Најмлађа у породици Милановић, осим кошаркашких, успјехе ниже и на другим пољима. Одличан је ученик, уз основну школу, похађа и музичку, свира виолончело и члан је оркестра Гимназије. Сматра да времена има за све, ако волите оно што радите. Са осмијехом каже да јој је срцу, ипак, најближа кошарка.

- У кошарци заједно корачам са својом сестром која ми је и била узор у свим овим гоодинама, која ми је помагала у свим тешким тренутцима и давала ми савјете када сам нешто гријешила. Моја круна тренутно каријере јесте позив за репрезентације Србије, била ми је то велика част, била сам поносна на себе и на све који су ме подржали. Мислим да је јако битно да спортисти из малих градова добијају прилике и искористе шансе - рекла је Ана Милановић.

Подршка родитеља им је, кажу, највећи покретач и мотив у спорту, али и у животу.

- Мислим да нема утакмице да они нису присуствовали, они су наши највећи критичари али и највећа подршка - додаје Ана, а мајка Љиља као и све брижне мајке, хвали своју дјецу и бодри их да изађу на прави пут.  

 - Када дјецу схватите као обавезу тада вам све буде тешко, али када их схватите као нешто позитивно што вам даје енергију, снагу и вољу, онда то ништа није тешко. Нама ништа није тешко око дјеце, оно су наша највећа подршка, а и ми њима. Како човјек стари све то проживљава опет с њима те наше младе дане па с њима проживљавамо и те тренинге, и те утакмице, матуре, прве љубави, гледамо позитивно на све то, ако бисмо размишљали о тим страховима све би било терет. Дјецу треба схватити као нешто позитивно у животу и све иде како треба.

Важно је у животу одредити приоритете, што је ова породица и урадила. Успјехе нижу на свим пољима, израсли су у добре људе и добре спортисте, и за примјер су многима.

- Спорт је битан за здрав живот, младима бих препоручила да се баве спортом да поставе позитиван циљ у животу, јер јаком жељом и вољом могу постићи свој циљ - закључује Сара Милановић.