Замислите неку нашу средину која нема фудбалски, кошаркашки или рукометни клуб, коју не занима ништа друго него одбојка. То је Љубиње, мала херцеговачка опшина са само три и по хиљаде становника, која посљедњих седамдесетак година живи само за игру у којој високи момци или дјевојке пребацују лопту преко мреже.

Јован Вујовић, нови предсједник Одбојкашког клуба Љубиње, пробао нам је објаснити тај феномен, опсједнутости малог мјеста одбојком и чињеницу у коју су увјерени многи и ван Љубиња који познају одбојку, да би се од активних играча који су потекли из Љубиња у сваком тренутку могла сложити селекција за четвртфинале Европског првенства.

"Некако је увијек била само одбојка, код нас се ни фудбал није успио примити. Све је почело 1961. године када је у Љубиње дошао репрезентативац бивше државе Јово Ђурић и почео подучавати дјецу одбојци, основао клуб, а остало је историја, како се каже", прича Вујовић.

Овај дио Херцеговине који припада Динаридима, савршен је управо за одбојку. Људи су натпросјечно високи, витки, идеални за одбојку, тако се Ђурићева идеја примила на изузетно плодно тло.

Јово Ђурић је играо за Војводину и тада био репрезентативац, женидба га је довела у мало херцеговачко мјесто. Клуб се на почетку звао Партизан, касније Југометал, а онда Љубиње, како се и данас зове.

Ђурић је 1971. године трагично настрадао у саобраћајној несрећи код Тарчина. Меморијални турнир који се игра под његовим именом брзо је постао важан у одбојкашким календарима, а редовно су наступали највећи тимови тадашње Југославије Војводина, Будућност, Младост из Загреба...

"Његов син Ђорђе Ђурић је сигурно у Републику Српску, али и Босну и Херцеговину, послије рата донио прву олимпијску медаљу, бронзану, наступајући за тадашњу Југославију у Атланти 1996. године", с поносом истичу љубињски одбојкаши.

Највећи успјех клуба сигурно је био улазак у Прву савезну лигу у сезони 1987. - 1988., што је за мјесто од тадашњих пет хиљада становника, у држави са 24 милиона, био невјероватан успјех.

"Ми смо се увијек ослањали само на властите снаге, тако је и данас. Рад с младима, продукција играча, то нам је увијек било главна снага. Прву лигу бивше државе играли смо само с једним играчем који није био из Љубиња", каже Вујовић.

Таква је ситуација данас, основна и средња школа у Љубињу заједно имају мање од 350 ученика, а 120 их тренира одбојку. Од каснијих успјеха истичу освојени Куп Републике Српске 1998. године, те сталне наступе у завршницама ентитетских и државних такмичења. Пионири, кадети и јуниори су обично без премца у нашој држави, ипак је љубињска школа најјача.

Неимаштина, хронични недостатак средстава и стални одлазак људи из ове сиромашне средине нису повољни за развој спорта. Љубињски одбојкашки радници тако из камена стварају играче који брзо одлазе и сада играју по бројним клубовима наше земље, регије и цијелог свијета.

"У Премијер лиги данас имамо два играча у Раднику из Бијељине, четири у Борцу из Бање Луке, два у Брчком, једног у Гацку... Бројни су они који играју или тренирају даље од Босне и Херцеговине, тешко их је набројати све, а неког не заборавити. Милорад Крунић тренира најбољи клуб женске одбојке у Хрватској, двојица браће Ћук играју за репрезентацију Црне Горе, одлични Брборић игра за Војводину, Анђелко Ћук, који је био сјајан у Јапану и Кореји, сада игра у Италији, репрезентативац Хрватске својевремено, па браћа Дангубићи... Ковач је наступао за репрезентацију Хрватске, Страхиња Козић као тренер освајао европске титуле с Војводином, ту су и бројни други које ћу ненамјерно заборавити", набраја само дио сјајне ниске одбојкашких бисера из Љубиња.

Проблеми с финансијама донијели су љубињским одбојкашима, поред сјајне историје и још увијек велике продукције сјајних одбојкаша, данашњи друголигашки статус и у мушкој и у женској категорији. Обје селекције наступају у Првој лиги Републике Српске. Ипак, главни посао се ради у млађим категоријама.

Спортска дворана у Љубињу скоро је искључиво одбојкашка, таква је иконографија по њеним зидовима. Посјећеност је увијек добра, а у важним утакмицама дворана с 350 мјеста знала је примити и више од 800 људи. Атмосфера из дворане испуњене скоро троструко више од капацитета навијачима који навијање воде користећи моторне пиле, нешто је што се не може описати, то једноставно треба доживјети.

Док гледате богату трофејну салу Одбојкашког клуба Љубиње или шетате двораном из које су кренуле генерације сјајних одбојкаша, не можете да не осјетите језу коју изазива осјећај док гледате базу једног великог спорта, њене најтеже почетке, свједочите мјесту из којег крећу снови и одакле су полазили они који су се пењали на врхове одбојкашког олимпа.