Данашња Америка, у којој је Доналд Трам најснажнији републикански кандидат за председника, у знатној мери подсећа на Америку из тридесетих година прошлог века када је Велика депресија бацила грађане у безнађе, оценио је познати амерички филозоф и лингвиста Ноам Чомски.

Један од највећих светских интелектуалаца каже за информативни сајт „Алтернет” да је земља „током неолибералног периода (доживела) слом друштва” који је изазвао страх грађана којима се Трамп обраћа.

„Људи се осећају изоловано, беспомоћно, као жртве снага које не разумеју и на које не могу да утичу. Занимљиво је упоредити ову ситуацију са оном из тридесетих година. Објективно, сиромаштво и патња тада су били далеко већи. Али, за разлику од данашње ситуације, тада је чак и међу сиромашном радничком класом и незапосленима постојала нека нада”, истакао је Чомски.

Истакнути политички мислилац придружио се бројним аналитичарима и коментаторима који садашњу ситуацију у САД и Европи упоређују са периодом огромне економске и друштвене кризе после слома америчких берзи 1929. који је довео до тектонских политичких промена са обе стране Атлантика. Чомски је у ранијем интервјуу „Хафингтон посту” објаснио да се Трамп обраћа оном делу Америке који је врло незадовољан стварима које му доноси неолиберална економија, понајпре губитком радних места због јефтиније имигрантске радне снаге и селидбе производње у иностранство.

Као што је лесе фер економија започета 1870-их довела до депресије тридесетих година прошлог века, тако је неолиберализам, започет у ери реганизма и тачеризма, довео до велике светске економске кризе 2008. чије се последице осећају и данас са обе стране океана. Кризу са хипотекарним кредитима изазвала је грамзивост нерегулисаног Волстрита па су грађани с правом очекивали да ће држава стати на пут необузданој финансијској машинерији због које су обични Американци остали без посла и крова над главом. То се није догодило због спреге Вашингтона и менаџера са Волстрита који финансирају предизборне кампање конгресмена, сенатора и председничких кандидата. Популарност Доналда Трампа и Бернија Сандерса, двојице претендената на Белу кућу који су оштро напали економски и политички естаблишмент, може се објаснити разочараношћу Американаца елитом која је после кризе 2008. постала још јача.

У анализи сајта „Вокс” такође се наводи да је неправедност неолибералног модела довела до бунта данашњих Американаца који су се окренули Трампу и Сандерсу. До седамдесетих година прошлог века порез за најбогатије Американце износио је 70 одсто, да би данас био 39 одсто. Намет на капиталну добит умањен је са 40 одсто колико је износио у ери пре реганизма до 30 одсто колико је данас, при чему су на фаворизовању капитала на рачун радника радиле све потоње десничарске републиканске као и левичарске демократске владе. Као што је истраживао Тома Пикети, период од 1870. до Другог светског рата обележен је огромним скоком неједнакости, што је случај и са неолибералном епохом у последњих 40 година.

У Европи – стање је још горе. Земље попут Грчке и Шпаније имају огроман број незапослених због чега се може рећи да никада и нису изашле из рецесије започете пре осам година. Процењује се да у ЕУ има 7,5 милиона веома сиромашних људи, али незадовољни су и они који не спадају у категорију најугроженијих. Многи Европљани живе у страху од отказа. Њиховом осећају несигурности доприноси мировање плата и политика штедње коју намећу њихове владе. Штедња, показало се, нагомилава фрустрације људи, а да, према тумачењу многих економиста, уопште не изводи из рецесије. Грађани ЕУ су као и грађани САД кивни на своје елите, на бриселску бирократију која се чини сасвим одсеченом од потреба и жеља становника Уније и која не успева да их заштити од мигрантске кризе, вероватно најопасније претње европском пројекту. И Јанис Варуфакис примећује да Европа упада у „савремене тридесете”.

Незадовољство статусом кво било је евидентно пре осамдесет година, али се на њега одговорило различито. У САД Френклин Рузвелт је осмислио пројекат јавних радова и упошљавања становништва. Његова либерално лева политика водила се све до реганизма, подразумевајући здравствену заштиту за старе и сиромашне као и прогресивне порезе. Европа, у којој су Немци били незадовољни због Версајског уговора и плаћања ратне одштете, изабрала је десничарски фашизам и нацизам који су проналазали жртвену јагњад и свет гурнули у катастрофу Другог светског рата.

Чомски је посредно упоредио данашње стање са атмосфером у којој је Хитлер дошао на власт. Приметно је да се поново траже кривци за лоше стање са обе стране Атлантског океана при чему Јевреје замењују мексички мигранти у САД односно мањине у Европи. Крајња европска десница ојачала је од Немачке и Аустрије до Финске до Шведске и све јаче утиче на конзервативне политичаре на власти. Герт Вилдерс, Марин Лепен и Пегида од екстремне деснице постају мејнстрим који је све снажнији на изборима. И Дејвид Камерон је останак Британије у Унији условио укидањем социјалних давања за стране раднике на острву. Јасно је да је криза унервозила многе Западњаке који сматрају да више не треба да буду толерантни и издашни према азилантима, мигрантима, дошљацима, нити отворени за слободну трговину са светом.

Поново траже кривци за лоше стање са обе стране Атлантског океана при чему Јевреје замењују мексички мигранти у САД, односно мањине у Европи.

Сандерс је у САД продрмао Демократску странку поручујући да Хилари Клинтон припада елити која је задовољна и која не би ништа мењала, док најлибералнији бирачи управо то и желе – промене. Европска левица није радикализована колико и десница, али је јасно поручила старој левичарској елити да је гласачку базу предуго „варала” са крупним капиталом, банкарима и финансијским шпекулантима. Лево крило је проговорило постављајући Сиризу на власт у Грчкој, чинећи од Подемоса трећу најјачу странку у Шпанији и бирајући аутсајдера Џеремија Корбина за вођу лабуриста у Британији.

Као и онда, и сада су пред САД и ЕУ могућа макар два, веома различита пута.