Све је дужи списак грјехова њемачке избјегличке политике. Ако је почетак прихватања избјеглица протеклог љета, заснован на високо-моралном начелу да се људима чини добро, у себи имао нешто племенито, у политичком Берлину сада влада паника. Све странке у Бундестагу, па тако и Зелени, априори траже “оштар одговор правне државе“, говоре о прогону нападача и пооштравању закона. При томе највећи дио казни неће моћи да се реализује јер због подјеле власти на извршну, законодавну и судску, ниједан судија неће дозволити политичарима да му говоре шта би требало да ради. А прогона из земље нема без претходне судске одлуке.

Основни проблем је то што је њемачка влада одустала од контроле њемачких граница. И даље свакога дана неколико хиљада људи улази у земља, а да их нико не региструје, нити пита одакле заправо долазе.

Не знамо ко је све међу нама

Уз то, њемачка влада очигледно потпуно затвара очи пред питањем да ли би међу више од милион придошлица могли да буду и терористи. Њу подржава већина добронамјерних "мулти-култи" апологета у медијима и политичком естаблишменту. У посљедњем тренутку осујећени атентат у Паризу који је желео да изведе један симпатизер ИД, баца свјетло прије свега је једно: ми не знамо кога све имамо у нашој земљи. Тај исламиста боравио је једно вријеме у избјегличком дому у Сјеверној Рајни Вестфалији, био је чак и у њемачком затвору. Жонглирао је са седам различитих идентитета, а да ми то нисмо знали.

И посљедњем "мулти-култи" романтичару мора да буде јасно да масовни прилив младих мушкараца из арапског свијета, као и из Сјеверне Африке, угрожава унутрашњи мир у Њемачкој – не због тога што се сви паушално осуђују и што су генерално под сумњом да су криминалци или терористи, већ зато што толики број придошлица само погоршава ситуацију са ионако дјелимично пропалом интеграцијом претходних миграната. Минус и минус дају плус само у математици.

Ми смо сада у сред политичко-емоционалних "климатских промена". Расположење у Њемачкој се мења – и то веома брзо. Осјећање да су преварени, трује ионако нимало добро расположење људи на улицама, у градским управама и званичном Берлину. Голе чињенице се преокрећу или прећуткују и то не само у Келну, већ и на другим мјестима. Девиза гласи: само немој да повезујеш масовне криминалне и сексистичке нападе до којих је дошло у Келну, са избјегличком политиком њемачке владе. Једна ствар је, међутим, потпуно јасна: страх да би неко могао да дјелује као да је непријатељски расположен према странцима, био је већи од бриге због губитка контроле над државом. Мустра понашања непрестано је била иста: није могло да се деси оно што се није смјело да се деси!

Превелики залогај за прваке свијета у реду и дисциплини

Келнска новогодишња ноћ доказ је још једног проблема. Управо ми Нијемци, прваци свијета у реду и контроли, заказали смо, и то на грандиозан начин, управо када је ријеч о организацији. Посматрачи њемачких дана хаоса са Балкана у невјерици трљају очи: нема контроле на границама, нема регистрације избјеглица, на стотине хиљада захтева за азил се не рјешава. Али ту је зато добра воља – и наивна нада да ће ипак све некако добро да се заврши.

Одавно је јасно да нешто мора да се догоди. Њемачки министар за развој Герд Милер износи средњорочне прогнозе о доласку осам до десет милиона избјеглица. Он то добро зна јер он је на челу Министарства и има у виду људе из Африке и Азије које сједе на већ спакованим коферима и само чекају да дођу. Политички концепт за рјешење избјегличког питања на нивоу Европске уније је незамислив. Ту влада принцип затворених врата. Нико неће да нам помогне, без обзира да ли је то Пољска, Велика Британија, Француска или Мађарска. Са избјеглицама ћемо ми сами морати да изађемо на крај, а то почиње тако што ћемо коначно морати да будемо искрени једни према другима. Ми не можемо да изађемо на крај са тим, ако не закочимо воз. Морамо да одлучимо да ли желимо да спасемо Шенген као принцип отворених граница, или желимо да уведемо наш, њемачки, индивидуални, до сада никада у пракси примјењени принцип добијања азила. Једно и друго – не иде.