Економски колапс погодио је прије неколико година Исланд, земљу која је била толико просперитетна и богата да је било незамисливо да би је могла сломити криза толиких размјера.

Исландска економија је 2007. године дјеловала веома здраво и напредно. БДП био је за чак 35 процената већи него 2002. године, незапосленост је била свега 2,3 одсто, док је укупан спољни дуг износио скромних 27 одсто БДП.

Државе попут Грчке, Италије, Португала, Шпаније навикле су на кривудав пут економије, али не и Исланд. Исланђани се нису петљали ни у чије послове, нити су хтјели да њих било ко гњави. Управо због тога је банкрот ове нордијске државе 2008. године изазвао велики шок.

Ипак, слично као и Грчка, и Исланд је имао своје кредите. Међутим, много мање од медитеранских дужничких дављеника.

Када је свјетска економија у љето 2008. доживјела финансијски колапс и кредитни слом усљед кризе другоразредних хипотека у САД, Исланд одједном више није имао одакле да прибави витална средстава за рефинансирање дугова, јер је кредитна чесма пресушила. За само неколико мјесеци исландска круна срозала се за 35 одсто, а три водеће банке  - Каупхтинг, Ландсбанки и Глитнир стављене су под принудну управу.

Новац који су имали нестао је на рачунима фондова, банке су се урушиле у истом дану, а од Исланђана је захтијевано да додатно савију кичму и надокнаде штету Британцима и Холанђанима, чије су привреде такође биле погођене тиме што су се викиншки "генијални" момци из банкарског сектора мало заиграли (Британци и Холанђани су у исландским банкама имали скоро четири милијарде евра).

Чинило се да Исланд због огромних дугова незадрживо тоне на дно и да ће постати финансијска Атлантида.

И док би већина земаља панично запомагала да им је у једном дану готово 10 одсо становништва остало без посла, као што се догодило Исланду кад су пропале банке, та земља је своје проблеме ријешила уз минималну помоћ свјетских финансијских институција, а највише сопственом политиком.

Одбили су да плаћају дугове које нису направили, и то 3,8 милијарди евра, колико су тражили од њих (сваки Исланђанин требало је да плати додатних 20.000 евра да би се Енглези и Холанђани намирили), смијенили су владу која је била кривац за финансијске акробације. Људи су организовали побуну и протестовали док нису били испуњени њихови захтјеви (смјена владе, гувернера Централне банке и вијећа које управља банкама), а онда су засукали рукаве и кренули да раде. Круна је девалвирала, па је земља постала занимљивија улагачима. Туризам је процвјетао, а из мора су опет изронили исландски спаситељи – рибари.

Само пар година послије кризе - Исланд је пронашао свој пут. Приватизоване банке које су направиле дугове враћене су у државно власништво. Супротно рецепту који као мантру понављају хипнотисани званичници ЕУ, а који гласи: "Приватизуј!", Исланд је примијенио рецепт који је гласио: "Национализуј."

То је био кључан потез. Концепт слободног, неолибералног тржишта пропао је баш на Исланду, гдје је и показао сву своју суровост. Интервенционизам, економски социјализам, назовите то како год хоћете... Исланду је донио излазак из кризе. У комбинацији с јаким извозом, нарочито у сектору рибарства, потпомогнути туризмом и производњом алуминијума, спашавали су банке, а уједно и властиту главу и економију. Држава се показала као бољи господар од приватника.

Да се не би поновила неправда, Исланђани су промијенили Устав тако да у реформама суделују и грађани, њих 25. Услов је да не смију да буду припадници ниједне странке, и да их мора препоручити најмање 30 других грађана. На Исланду вриједе принципи традиције и породице, по систему: "Када је најтеже, држимо се заједно!" Толико супротно од већег дијела европске политике.

Колико је било страшно? Мекдоналдс је затварао ресторане, градилишта су се испразнила преко ноћи, паркирани аутомобили који су у луци чекали испоруку купцима остали су закључани на шлеперима, а концертна дворана Харпа, стаклена зграда на улазу у луку, сабласно је стајала у напола изграђена.

Да ли је Исланд у Европи? Вјерујемо да ни сами Исланђани нису сигурни. Политичари су покушали да покрену процес приступања ЕУ, али грађани су то категорички одбили.

Исланђани улазак у ЕУ пореде с уласком у ресторан у којем не могу сами да бирају шта ће јести, већ добијају храну коју им донесу из кухиње.

Док неке државе хрле да се укрцају на ЕУ брод, Исланд остаје на свом копну, далеко од првог сусједа, али не и најбољег пријатеља - Европе.

Чувају своје рибарство као кључну привредну грану, и то је један од главних разлога због којег не желе у Европску унију. Квоте би их уништиле, а Енглези би поново пред исландским носем ловили рибу. Мала, али паметна нордијска држава ријешила је да то не дозволи, и да рибарство (због којег је у прошлоти Исланд водио ратове) сачува за себе и не дијели га са "европским пријатељима".

Исланд је 2010. године био 110. земља по БДП. Пет година раније, био је на другом мјесту. Пад је био страшан. Опоравак спор и постепен, а лекција научена: Не осјећају се дужни никоме и не одговарају за оно што нам је слободно тржиште направило, макар их Британци због тога називали терористима.