Путин је испричао своја сећања на то како су његов отац и мајка чудом преживели Други светски рат.

„Искрено говорећи, отац није волео чак ни да помиње ту тему (тему рата). Пре бих рекао да сам, кад су одрасли разговарали и сећали се нечега, био присутан. Све информације о рату, о томе шта се дешавало са породицом, сазнао сам из тих разговора одраслих. Али понекад су причали и мени“, написао је руски председник у часопису „Руски пионир“.

Према речима руског председника, његов отац је служио војску у Севастопољу, у подморничким јединицама — био је морнар.

„Регрутовали су га 1939. године, а онда, кад се вратио, радио је у фабрици и живео с мамом у Петродворцу (место поред Санкт Петербурга на обали Финског залива). Тамо су чак направили неку кућицу“, испричао је Путин, додајући да је његов отац, кад је почео рат, радио у војној фабрици где су раднике ослобађали војне обавезе. Али, како је навео, његов отац се пријавио да хоће на фронт и послали су га у диверзиони одред НКВД, где је у једној акцији и рањен.

„Отац је причао како су га ранили. Он и још један његов друг кренули су у мању акцију у немачку позадину, и пузали су, пузали… А даље је и смешно и тужно: дошли су до немачког бункера. Одатле је, како је причао отац, изашао снажан момак, погледао их, а они нису могли да мрдну јер су били на мети митраљеза. ’Момак нас је‘, вели он ’пажљиво погледао, извукао гранату, онда и другу, и бацио на нас. И…‘ Живот је тако једноставна и сурова ствар“, пише руски председник. Он додаје да је његов отац задобио тешке повреде.

„Читав живот је живео са шрапнелима у нози, остали су му неизвађени. Нога га је болела, стопало није било покретљиво. Ситне шрапнеле радије нису дирали да кости не би напукле. И хвала Богу, није изгубио ногу. Јер могли су да му је исеку. Допао је у руке добром лекару“, написао је Путин.

Према његовим речима, док је њихов отац ратовао, његовог старијег брата су одвели од мајке у дечји дом, да би га касније евакуисали. Тамо се разболео од дифтерије и умро.

„А отац, кад су узели дете и кад је мама остала сама, а њему дозволили да хода, стао је на штаке и пошао кући. Кад је стигао, видео је да болничари износе тела мртвих из улаза. И угледао је маму. Пришао је и учинило му се да она дише. И каже болничарима: ’Она је још жива!‘ ’Издахнуће успут‘, кажу му болничари ’Неће преживети‘. Он прича да је јурнуо на њих са штакама и натерао их да је врате назад у стан. Рекли су му: ’Како кажеш, тако ћемо и урадити, али знај да овде нећемо долазити поново бар за две до четири недеље. Сам ћеш морати да се сналазиш‘. И он ју је подигао на ноге, остала је жива. И живела је до 1999. године. А он је умро крајем 1998“, присећао се Путин.

„А мама је причала како је долазила код оца у болницу где је лежао после рањавања. Имали су мало дете, било му је три године. А глад, блокада… И отац јој је давао своје болничко следовање. Кришом од лекара и медицинских сестара. А она би га сакрила, носила кући и хранила дете. Онда је он у болници почео да пада у несвест од глади и лекари и сестре су схватили шта се догађа и нису је више пуштали.“

Породица руског председника с очеве стране била је многобројна.

„Имао је шесторицу браће, а петорица су погинула. То је катастрофа за породицу. И мамини рођаци су изгинули. А мене је добила касно, у 41. години“, додао је Путин. Нагласио је да није било породице где неко није погинуо.

„И наравно, јад, несрећа, трагедија. Али, ево шта је чудно, они нису осећали мржњу према непријатељу. Ја, искрено говорећи, досад не могу то сасвим да схватим. Моја мама је, уопште, била веома блага, добра… И говорила је: ’Како да мрзим те војнике? Они су обични људи и такође су гинули у рату.‘ То је запањујуће. Ми смо били васпитавани на совјетским књигама, филмовима… И мрзели смо. А ето, она однекуд уопште није осећала мржњу. И њене речи сам веома добро запамтио: ’Шта ћеш, они су исти такви радници као што смо и ми. Само су их отерали на фронт‘“, присетио се руски лидер.

Ово није први пут да Путин пише за „Руски пионир“. Као премијер Русије, маја 2009. испричао је за тај часопис зашто не треба отпуштати људе, а ако мора да их отпусти, како он то сам ради. У септембру 2010. своју колумну за то издање посветио је научницима, испричавши да му се свиђају „подухвати уз учешће животиња“ и како се у тим случајевима решавају питања безбедности.