До прије пола године сам сматрала да треба да дамо допринос процесу формирања власти на нивоу БиХ, али више не размишљам тако, јер сам видјела да Република може да функционише самостално и да може без БиХ, каже у интервјуу за “Глас плус” Предсједник Републике Српске Жељка Цвијановић.

Она поручује да постоји одређена штета по Српску зато што су заустављени неки пројекти, али да ће наши људи овдје све више видјети разумјети с ким ми живимо и како они хоће да нас третирају.

- Сматрам да ће све то ојачати Републику Српску и да ће ово неформирање власти ојачати свијест наших грађана да смо кадри и да можемо сами, да знамо ко смо и шта смо и да не дамо да нам се то дира. Хоћемо да живимо заједно, али нећемо и не дамо да нам се било шта намеће, јер ни ми никоме ништа не намећемо - каже Цвијановићева.

Кога сматрате најодговорнијим за застој у процесу формирања власти на нивоу БиХ?

Подједнако СДА и ове наше људе из Републике Српске који су изгубили изборе и сједе у фотељама без икаквог политичког легитимитета, али и без функционалности. Наравно, не желим од одговорности да изузмем ни међународну заједницу, јер је неко насавјетовао СДА да се понаша тако како се понаша.

Шта треба да раде људи из СДС-а и ПДП-а који су на функцијама на нивоу БиХ, да ли треба да се повуку?

Сматрам да је требало да се повуку, али они те фотеље бране као не знам ни ја шта. Међутим, неумољива чињеница је да су им грађани послије четири године њихове власти у Сарајеву рекли да нису задовољни оним што су они тамо радили и да тамо треба да дође неко други. Али како вријеме одмиче, ја све мање размишљам о томе и то ми није на дневном реду.

Српска неће да подржи слање АНП-а у Брисел, а Жељко Комшић и Шефик Џаферовић без тога неће да именују Зорана Тегелтију за предсједавајућег Савјета министара! Гдје је излаз?

Желим да нагласим да формирање власти за мене више уопште није политичка тема, јер сам добила доказ да можемо без тога. Имате Мостар у којем већ дуго не могу да се одрже избори, а ово је једна политичка игра у којој од цијеле БиХ настоје направити Мостар са том варијацијом да тамо уопште не можете да одржите изборе, док у БиХ можете, али не можете да спроведете резултате. То намјерно раде у Сарајеву са циљем да свијету покажу да БиХ не може да функционише и траже да буде потпуно централизована зато што је мрзе овакву каква је, јер мрзе Републику Српску, ентитете, кантоне...

И гдје то може одвести?

Мислим да ће нас све ово ојачати. Њихова платформа се отприлике своди на “ако није по мом, неће бити никако”. Извините, али неће бити по вашем, биће онако како се договоримо. Они желе да условљавају и да покажу да је то формула за успјех, а ја говорим да је то формула за неуспјех. Ако они желе да живе у неуспјеху, нека живе без нас, ми желимо да живимо у успјеху и да јачамо Српску. Не смета нам ни ФБиХ, ни кантони, па ни они који сједе горе у Сарајеву, без обзира на то ко су они. Варају се у Сарајеву ако су мислили да ће да нас нечим услове и тако погазе, јер се све дешава контра. Не треба да трошимо енергију, јер смо дошли у ситуацију да имамо људе који наводно бране БиХ, а они је у ствари урушавају. И шта ми треба да радимо, да усмјеримо сав свој политички рад на то да спашавамо оно што они урушавају?!

Ускоро или прецизније 19. новембра ће тачно годину дана откако сте положили заклетву и преузели функцију предсједника Републике Српске. Како оцјењујте прву годину мандата?

Било је прилично динамично, али с обзиром на то да сам раније радила на пословима који су више оперативног и дневног карактера, лакше ми је обављати овај посао. Година је била изазовна, али најзначајније је да су наше институције стабилне и да извршавају своје обавезе према грађанима.

Шта је био највећи изазов с којим сте се сусрели?

На економском плану то је упорна борба за повећање броја нових радних мјеста и упоредо са тим стварање претпоставки за повећање плата и пензија и те активности су настављене. Поред тога, а узимајући у обзир нефункционисање Савјета министара, изазов је био одржати наше крупне инфраструктурне пројекте, а при томе радити на повећању плата, пензија, увођењу нових социјалних права и свему осталом, али ми смо у томе успјели. На политичком плану увијек постоје изазови поготово у оваквој БиХ у којој доминирају политике из Сарајева које су упорно усмјерене против Републике Српске због чега стално морате да будете будни.

У вези с тим питањем је борба непрестана?

Тако је. Морате непрестано да се борите против тих и таквих политика, а истовремено морате да се носите са реалним проблемима и радите на свим овим економским стварима о којима говоримо.

Која функција је захтјевнија - предсједника Владе или предсједника Републике?

Са аспекта дневног функционисања и потребе да у тренутку одговорите сваком задатку сигурно је да премијер и Влада имају много захтјевнији тај оперативни баласт. С друге стране, с позиције предсједника имате много мање простора да направите грешку, јер се сва крупна политичка питања преламају преко функције предсједника тако да немате простора да направите грешку.

На функцији предсједника Српске наслиједили сте Милорада Додика. Да ли је то терет или привилегија?

Мени је то привилегија зато што немам никакво оптерећење, јер смо дуго година заједно у тиму. Предсједник Додик има политички капацитет који никоме не треба објашњавати, нити доказивати и то је за мене увијек било стимулативно. Нас двоје, као ни наши сарадници не припадамо гарнитури успаваних салонских политичара, јер волимо људе, терен, волимо да рјешавамо проблеме. Мени су најгори дани када иде састанак за састанком и када морам да сједим у кабинету, а најљепши су када изађем на терен, разговарам са људима и допринесем рјешавању неког конкретног проблема.

Како доживљавате оцјене да су сви носиоци најважнијих функција у Српској, значи и премијер Вишковић и ви, у сјени Милорада Додика?

Не мислим да је питање да ли сте у нечијој сјени, јер сваки човјек који се нађе на некој позицији мора да унесе нешто своје лично у управљање том институцијом. Јасно разумијем своју позицију и да сам дио заједничког тиме без обзира што обављам инокосну функцију. Предсједник Додик несумњиво има политички капацитет и моћ који проистиче из његове способности да брзо препозна проблем, донесе одлуку и ангажује оне које треба да тај проблем рјешавају. Та политичка снага проистиче из личног ауторитета и карактера, тако да не доживљавам да је неко у сјени док год свој посао ради како треба и може да допринесе у том заједничком тиму. Никада нисам осјећала ни да сам у сјени, ни да нисам у сјени.

Како оцјењујете рад премијера Радована Вишковића и његовог кабинета?

Влада добро ради свој посао. Они су на линији онога што је од раније зацртано и препознаје се тај континуитет и опредјељење да имамо јаке институције и да увијек треба да теже да раде још боље и још више.

Да ли је лакше бити предсједник Владе у садашњим околностима или у периоду када сте Ви били на тој функцији?

Не знам како ће звучати, али јесте сада лакше. Ја сам на чело Владе дошла у марту 2013. године у јако тешком периоду када се ни близу нисмо били извукли из глобалне кризе. Послије тога смо имали природне катастрофе и много других проблема, али већ од половине 2016. године је било много лакше радити. Сада је још боља ситуација, видимо да се ради ребаланс имамо више прихода...

Због природе свега што сте до сада радили, можда и најбоље у РС познајете процедуре и процес европских интеграција. Како оцјењујете тај процес када је у питању БиХ?

Никако. У тоталном је застоју из простог разлога што није урађено једноставна ствар, а то је спровођење изборних резултата. С друге стране, разумијем све што се дешава у Европској унији, јер има много симболике у одлуци да се каже “не” почетку преговора са Сјеверном Македонијом и Албанијом.

Управо то сам хтио да Вас питам. Какву поруку је Европска унија тиме послала?

Поред Републике Српске која је и мој и треба да буде приоритет свих нас, моја друга политичка матрица је да треба да будемо дио ЕУ из економских, безбједносних, социјалних и низа других разлога и немам никакву дилему у вези тога. Али сада се појавила једна нова димензија која пролази недовољно запажено од стране јавности. То је да Македонија која је у децембру 2005. године добила статус кандидата, 14 година након тога не може да добије датум за почетак преговора. Шта се десило у међувремену? Од Македоније је тражено да промијени име и они су то урадили. Тражено је да у устав уграде још неку етничку заједницу и они су то урадили са Албанцима. Урадили су све што је од њих тражено и на крају не добију датум. Има ли у свему томе симболике? Наравно да има!

А то је?

Ми треба да усвајамо стандарде који су добри за наше грађане и ако нас то доведе до чланства у ЕУ која ће сигурно бити другачија, него сада, то ће бити одлично. Али ставите се у улогу домаћих политичара који промовишу европски пут. Шта да одговоре ономе ко дође и каже “у Македонији су промовисали европски пут и шта би”?! Знате ли колико је нама постављано разних услова и гдје би ми били да смо пристали на све те услове?!

Не би нас било?!

Тако је. Сјећам се када смо потписивали Споразум о стабилизацији и придруживању да су сви говорили да ће овамо одмах да нагрну инвеститори и ово и оно. И шта се епохално десило? Није ништа. Зато сам на неки начин и разочарана.

Салонски политичари

Рекли сте мало прије “успавани салонски политичар”. Ко вам први пада на памет?

Хоћете да вам баш отворено кажем?!

Да.

Младен Иванић. Он ми се уклапа у ту слику политичара који воле да сједе у фотељи, а да код њих долазе и одлазе.

Првих пет корака

Ако кажемо да на путу до ЕУ има сто корака, гдје је БиХ?

На првих пет. Ми још нисмо ни кандидат, већ само потенцијални кандидат. Били би кандидат да смо спровели резултате избора и формирали власт. Након добијања статуса кандидата предстоји мукотрпан посао до добијања датума за почетак преговора, а када добијете датум онда предстоји највећи посао. Зато смо на првих пет корака.