Нема правде за Србе у суду БиХ, ускликну преко медија тужилац тужилаштва БиХ Мирослав Јањић након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу пред Апелационим вијећем суда БиХ, рачунајући да ће на тај начин добити епитет борца за српску ствар у правосуђу БиХ те самог себе ослободити било какве кривње, а уздајући се у кратко памћење, емоције и осјетљивост тренутка.

Међутим, иако је сама тврдња да нема правде за српске жртве потпуно тачна, поставља се питање колики је у ствари допринос самог тужиоца Мирослава Јањића у изостајању правде за српске жртве.

Па да пођемо од самог почетка и хапшења Насера Орића у Швајцарској у јуну 2015. године, према Међународној потјерници правосуђа Републике Србије, за ратне злочине почињене у Подрињу. Након тог хапшења, Насер Орић би био изручен правосуђу Србије да се након тога хапшења изненада у цијелу ову ствар изненада није укључио управо тужилац тужилаштва БиХ Мирослав Јањиц, који изненада баш у том тренутку активира предмет против Насера Орића у тужилаштву БиХ, након пуно година након што је пријава против Насера Орића купила прашину у тужилаштву БиХ. Тада тужилаштво БиХ односно тужилац Јањић на основу те истраге тражи изручење Насера Орића Босни и Херцеговини умјесто Србији, што Швајцарска и чини те умјесто правосуђу Републике Србије, Насера Орића испоручује правосуђу БиХ. А у правосуђу БиХ се након изручења брзином свјетлости пушта да се брани са слободе и на тај начин врши притисак на свједоке.

На тај начин, тужилац Јањић директно спречава да Насеру Орићу суде надлежни судови у Србији, гдје би се сасвим сигурно пуно више пажње водило о правди за српске жртве него што је то у БиХ, што је кључни потез тужиоца Мирослава Јањића којим је већ и прије почетка, српске жртве из Подриња ставио у позицију у којој се данас налазе након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу.

Наравно ту се ствар не завршава, након истраге која је склепана на брзину и обављена врло траљаво, те подизања, према мишљењу свих релеватних правника технички врло лоше оптужнице, колико год суштински погађала ствар, почело је суђење. Наравно оптужница која је од старта таква каква је траљаво написана дала браниоцима и превише простора за оспоравање њених навода. Оптужница и истрага је била толико траљава и неприпремљена да је на крају самог суђења тужилац Јањић због мијењања исказа свједока морао да мијења и сам начин убиства српских заробљеника који се током суђења мијењао, од само хладног оружја до пуцања из ватреног оружја. На тај начин је одбрани остављен превелик простор за оспоравање кредибилитета свједочења кључног свједока јер се мијења у толико битним детаљима као што је сам чин убиства. То само говори колико је све што је урадио тужилац Јањић у самој истрази било лоше и траљаво. И онда када још ту додате бошњачке и хрватске судије које нису наклоњене српским жртвама те које су само тражиле начин и разлог, испоставља се да им је тужилац Јањиц тај тазлог својим траљавим радом испоручио на тацни.

У погледају притисака на свједоке који су услиједили након подизања оптужнице, што би био разлог за преиспитивање разматрање раније одлуке о неодређивању притвора односно накнадно одређивање притивора против оптужених Орића и Мухића, због доказаног утицаја на свједоке, тужилац Јањић ниједном није предузео мјеру за доказивање тих притисака те захтјевао да се оптуженима због њих накнадно одреди притивор.

Не, ништа од тога тужилац Јањић није урадио. Умјесто да ради свој посао, пуно му је драже било политиканство те дружење и испијање кафа и таворење политике са Драганом Мектићем и другим функционерима СДС-а.

Због свега тога, најблаже речено, колико год његове ријечи да нема правде за Србе у суду БиХ биле тачне, када то каже тужилац Мирослав Јањић који је у случају Насер Орић најодговорнија особа за изостанак те правде, онда је то не само лицемјерно него и веома безобразно.