Кад будем још млађи

Замолићу надлежне

Да се сваке године

У одређено време

Поштујући међународно право

Бомбардује Србија

Кад су почели

Глупо је да прекидају

Сваки почетак је тежак

А после је све лакше и природније

Ми смо се навукли

На одређену дозу екразита

И навикли на ниво стреса

Да више не можемо без бомбардовања

Боље да нису ни почињали

Ако су мислили да прекидају

Истина нисмо похитали

Да обновимо пар мостова на Дунаву

И пар облакодера у Кнез Милошевој

Али то није разлог да нас игноришу

И чекају да их обновимо

Па тек онда да нас бомбардују

Ако то чекају неће дочекати

И нема разлога да се чека

Зар није довољан Авалски торањ

Храм Светог Саве

Мост на Ади

Да нас удостоје

Шта је за њих пар бомби

И лутајућих ракета

Или већ шта имају на репертоару

И колико могу да одвоје од уста

У хуманитарне сврхе

Ми ћемо бити захвални

Ако бомбардују било шта

Онолико колико могу

А што не могу

Vis maior

И Бог ће опростити

Само да нас не игноришу

Увек се може наћи нешто за бомбардовање

Ако има добре воље

Не мора свих деветнаест држава

Да нас бомбардује истовремено

И кампањски

Седамдесет девет дана

Па онда целе године ништа

Боље је да се договоре као људи

И поштено распореде

Да свака држава добије свој дан

Азбучним редом

Само да се не прекида традиција

Мора да постоји могућност дугорочног

Рационалног осмишљеног бомбардовања

Свесни смо да то кошта

Као и сваки озбиљан лек

Ни бомбе нису јефтине

Већ често скупље од оног што се бомбардује

Знамо да им нисмо једина брига

И да не могу стићи на сваку страну

Да бомбардују кога би све требало

Али ако не могу све

Нек бомбардују макар нас

Да нема ни за кога другог

За нас би се морало наћи

Ако не свакодневно

Оно бар за Божић и Васкрс

Ако се прекине традиција

Џабе су нас бомбардовали

Кад су нас бомбардовали

Неки нису постојали

Помало су нас и размазили

Па рачунамо

И на извесну предност и протекцију

Овде нико разуман није против бомбардовања

Само простаци и фашисти нешто џангризају

Да смо против бомбардовања

Уклонили бисмо трагове

Бар оне из Првог светског рата

Не бисмо мирно шетали по минским пољима

И подизали грађевине

За које се одмах види

Да ће бити бомбардоване кад тад

Најважније је да се нешто дешава

И не живи у чамотињи

У Србији је било најинтересантније

У време бомбардовања

Тад су биле најбоље журке

То су били незаборавни дани

Пуни неочекиваних узбуђења

Били смо у центру пажње читавог света

И ко нас није бомбардовао

Жалио је што не учествује у том перформансу

Лепо би било да почну у пролеће

Кад је велико спремање

У свакој кући

Обнављање мртвих ћелија

И орожених слојева

Да се спустимо у подруме

И не лутамо пољима

А отпор и емоције

Којима смо се пунили

Постану део корисне акције

Без опуштања

Као код уговора о раду на годину дана

Кад се убрзава метаболизам

И покреће дебело црево

Средина марта је идеална

Мада све до маја није касно

Очигледно да једно бомбардовање

Није довољно за цео живот

То није пелцовање

Показало се да нас једно бомбардовање

Ма колико било темељно

Није сасвим задовољило

Камоли испунило сва наша очекивања

Зато је ма колико им то падало тешко

Неопходно да нас хладне главе

Перманентно бомбардују

Не због себе него због нас

Чисто профилактички

Са свешћу да нико против никог

Нема ништа лично

Први пут је за неког неискусног

То можда био шок

Као млада која се чуди

Што је изгубила невиност

Већ после прве брачне ноћи

Бомбардовање је врста пилинга

А треба само мало натегнути мозак

Па схватити

То није никакав приватни обрачун

Да бомбардовање теже пада другима

Него нама

У почетку као и у свему другом

Постоје предрасуде

Људи су надрндани

Према свакој новини

Па чак и према бомбардовању

Али само у почетку

Док се помире са судбином

Навикну и схвате

Да смо ми само носеви за тегљење

Колико јуче

Сви су били против пластичне хирургије

А данас нема жива човека

Који може без ње

Некад су човека који из чиста мира

Почне да трчи по шуми или вароши

Ватали ко манита

А сад трче сви

Чак и у месту.

Одломак из поеме „Кад будем још млађи“