Петар Други Петровић Његош, пјесник, епископ и владар рођен је на данашњи дан 1813. године у селу Његуши.

Његош је рођен као Раде Томов Петровић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и касније као владика Раде.

По завладичењу потписивао се само својим монашким именом - владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде.

Раде је дјетињство провео у Његушима. Владика Петар Први, његов стриц, узео га је к себи 1825. године у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде и написао своје прве пјесме.

Средином исте године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина, а у манастиру Топла је остао до краја 1826. године када се вратио на Цетиње.

Његов стриц владика Петар Први за насљедника је спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив.

Владика Петар Први прогласио је Његоша за свог насљедника 20. јануара 1827. године. Желио је да и Раду пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски језик.

Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци, а послије му је за учитеља довео Симу Милутиновића Сарајлију који је предавао историју, књижевност и филозофију.

Након стричеве смрти, 1831. године, Његош се замонашио веома млад и примио управу над Црном Гором. Петар Први је и у тестаменту одредио Раду за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом.

Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833. отпутовао је у Петроград, гдје је завладичен.

Његош је био поглавар у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета.

Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу.

Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе којој је узалуд тражио изљечење у Италији и од које је и преминуо 19. октобра 1851. у 10.00 часова на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.

У својим посљедњим часовима рекао је: "Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве".

Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренесени на Ловћен.

Сахрањен је у капели на Ловћену, коју су прво порушили Аустроугари, а обновио је краљ Александар Карађорђевић, да би комунистичке власти поново оскрнавиле његов гроб и подигле маузолеј.

Његош се сматра и једним од највећих српских пјесника. Његово најутицајније пјесничко дјело је "Горски вијенац", објављено 1847. године, те "Луча Микрозма" и "Лажни цар Шћепан Мали".

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из "Луче микрокозме".