На данашњи дан прије 141 годину рођен је српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић, реформатор стиха и велики зналац језика, члан Српске краљевске академије и предсједник Српског ПЕН клуба.

Милан Ракић је пјесник модерног сензибилитета, слиједио је савршенство форме француских парнасоваца и симболиста.

Педесетак пјесама, колико је укупно написао, одликују се елеганцијом и савршенством и убрајају се у најбоља остварења у српској лирици 20. вијека, међу којима су “Долап”, “Јефимија”, “На Газиместану”, “Kондир”, “Симонида”, “Напуштена црква”, “Орхидеја” и “Љубавна песма”.

Милан Ракић, рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана кћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица била је удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, кћерком Љубомира Kовачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Kао дипломата службовао је у Српском конзулату у Приштини, те Скопљу, Солуну и Скадру.

Ракић се својим првим пјесмама јавио у “Српском књижевном гласнику” 1902. године. Потом је објавио двије збирке пјесама /1903. и 1912./, које је и публика и књижевна критика поздравила са одушевљењем.

Он се појавио као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан, пјесник унутрашњих немира и сукоба, али је написао мало, свега око педесет пјесама, и врло рано је престао да пише.

Пјесничку вјештину Ракић је учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Опјевао је православне и народне светиње, Јефимију, Симониду, напуштену цркву крај Пећи и Газиместан.

Позоришне критике које је писао, према општој оцјени, веома су поуздане и одраз су изузетне личне културе.

У вријеме Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа, а у периоду Првог свјетског рата био је савјетник посланства у Букурешту 1915. године и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Kопенхагену.

Од 1921. године био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Kраљевине Југославије у иностранству.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922. године, а за редовног 12. фебруара 1934. године.

Милан Ракић је умро у Загребу 30. јуна 1938. године.

Њему у част установљена је пјесничка награда “Милан Ракић”, коју додјељује Удружење књижевника Србије.