Историја требињске Индустрије алата представљена је синоћ у Музеју Херцеговине документарном изложбом, коју су поводом крсне славе града и саборног храма – Светог преображења Господњег приредили ова установа и компанија „Свислајон ИАТ“.

Према ријечима директора Музеја Херцеговине Иване Грујић – на 70 изложених панела, кроз фото албуме, важније документе, прибиљешке из књига о фабрици аутора Бранка Вулешевића и Младена Јокановића, новинске чланке „Гласа Требиња“, али и заслужене плакете и признања – приказан је својеврсни сажетак 66 година дуге историје најважнијег требињског индустријског гиганта.

Она је додала да је изложба о историји алатнице истовремено – и изложба о зачецима модерног Требиња, низа промјена у животу једног малог града, који је управо са отварањем фабрике, идејама пристиглих стручњака и кроз стварање властитог кадра почео да расте и развија нове установе, друштва и организације.

Изложбу је отворио градоначелник Требиња Лука Петровић подсјећајући да је требињска алатница била један од највећих привредних колектива у регији са преко 4.000 запослених, који су били „и најпожртвованији радници нашег града“, гигант који је хранио и одшколовао највећи број требињских породица, али који је и најзаслужнији за модерне обрисе данашњег Требиња.

Петровић је подсјетио и на вријеме ратне и поратне кризе овог колектива, истичући да је преломни тренутак у модерној историји фабрике – долазак актуелног власника Родољуба Драшковића и компаније „Свислајон“, која је у два производна погона алатнице успјела да сачува 700 радних мјеста.

Међу признањима изложена и најзначајнија: Награда АВНОЈ-а, Повеља ЗАВНОБиХ-а и Орден Његоша 2. реда

„Тада је била невјерица и сумња. Хоће ли се фабрика претворити у стамбено насеље? Хоће ли бренд Требиња нестати? Али након осам година тешког и мукотрпног рада, враћања разноразних дугова – Индустрија алата је стала на своје неге, а у посљедње двије године – позитивно послује. Увјерен сам да је Родољуб Драшковић дао завјет да се тај погон никад неће угасити. И ја му се на томе захваљујем“, истакао је Петровић.

Директор СЛ ИАТ-а Бранка Ратковић истакла је да фабрички „времеполов у сликама и забиљешкама“ показује „колико је жара, ентузијазма, прегалаштва, љубави и вјере уложено у фабрику“.

Ратковићева је подсјетила да је фабрика није била само успјешан индустријски колектив који је хранио велики број требињских породица, већ и пионир техничког образовања и расадник стручног кадра, неимар у изградњи водовода и електрификације, а прије свега читавих градских четврти, са преко 900 изграђених станова и око 630 приватних кућа.

„Фабрика је та која је о овом граду па и шире створила слику модерне, напредне средине. Хиљаде привредника, банкара, пословних људи из читавог свијета понијело је лијепе утиске о фабрици и граду. Сваки успјех фабрике је био и успјех града. Замислити Требиње без фабрике је исто као и – тијело без душе“, истакла је Ратковићева.

Она је додала да фабрика данас нема онолико радника нити производњу колика је била раније, али и даље има исти ентузијазам и чврсту вољу свих који данас тамо раде – да ће се свим својим знањем и способношћу борити за њено достојанство.

„У нашим халама је хљеб, мало је рећи – са седам кора, али је хљеб, и наш је, и зарађен је. Немамо право поклекнути, због свих наших претходника. Због 64 имена уписана златним словима у историји ИАТ-а, људи који су своје животе дали за наш живот и будућност. Не смијемо ни због будућих генерација… Нигдје више нема толико хуманости и бриге колико у фабрици. Нисмо се одљудили – још је фабричка душа жива и биће. Будите уз нас“, поручила је Ратковићева.

Јово Радуловић, један од утемељивача Индустрије алата, поред фотографије са Титове посјете алатници