„Мислим да би била веома лијепа слика Требиња, за људе који долазе са стране, када би фирме на радњама и други јавни натписи у граду били исписани ћирилицом. Можда би израда ћириличне фирме повећала трошкове власницима тих објеката, али смо и у том правцу имали неке врло практичне приједлоге – како тим људима понудити неке повољности да се сами опредијеле за ћирилицу…“, каже Весна Андрић, предсједник СУ „Ћирилица“ Требиње.

Недавно основано Српско удружење „Ћирилица“ Требиње још није поштено ни сабрало своје редове, нити повезало све конце будућих активности, а већ је побрало симпатије и наклоност широког фронта истомишљеника.

Поручују, оснивањем друштва Требиње је постало дио широког покрета који у земљама гдје живи српски народ има више од двадесет представништава, са истим именом и програмским циљем – а то је јачање свијести у српском народу о ћирилици као јединственом и једином писму нашег језика.

„Ћирилица“, дакле, није тек апел на равноправност у пракси инфериорнијег ћириличног писма, нити борба за привилегован статус овог писма у јавној употреби. За овај покрет – ћирилица је једино аутентично писмо српског језика, са традицијом дужом од хиљаду година, чији ексклузивитет треба да буде и службено утврђен и практикован у свакој писаној употреби језика.

Историјски аргументи за ове тврдње сежу дубоко у прошлост српског језика и саме почетке наше писмености, филолошки су темељени на фонетско-графемском савршенству као посебној вриједности ћирилице (један глас – један знак), а културни и политички – у чињеницама да су околности у којима је и латиница постала дио нашег језика одавно престале да постоје, као што је и некадашњи заједнички стандардни језик (српско-хрватски) одавно раздијељен на (најмање?) двије „посвађане“ половине…

О програмским идејама и активностима које планирају требињски борци за ћирилицу разговарали смо са Весном Андрић, предсједником Српског удружења „Ћирилица“ Требиње…

– Све смо врло лијепо објаснили у нашем статуту, који је иначе преузет од сличног удружења које постоји у Београду и чији јеједан од оснивача Добрица Ерић. Ћирилица јесте једино писмо српског језика, још од ученика Ћирила и Методија, који су глагољицу назвали ћирилицом по свом учитељу. Ћирило и Методије су глагољицу прилагодили словенском језику и имамо веома јасне доказе да прије тога нисмо имали никакво писмо – још је Црноризац Храбар говорио о томе како смо цртама и резама писали и гатали кад смо били пагани. Латиница је уведена много касније, за вријеме аустроугарске окупације у БиХ. Практично је наметнута српском народу. Имамо и свједочанства о томе како Срби нису прихватали забрањивање ћирилице и за њу се активно борили. Постоји и историјско свједочанство да је у Бањалуци група људи, која је осуђена за учешће у атентату на Франца Федринанда и добила пресуде на смрт написане на латиници, одбијала да их прими тражећи да им пресуде буду написане ћирилицом. До посљедњег даха су се борили за своје писмо зато што су били свјесни тога колико је важно чувати оно што је наша традиција. Латиница је касније по Књижевном договору у Матици Српској прихваћена као наше друго писмо. Међутим, временом је почела да узима примат и међу Србима. Оно што ми желимо јесте да научимо младе нараштаје – да није срамота бити Србин и вољети свој народ, тековине своје културе. Осим тога, ћирилица је заиста посебност: сваки знак има свој глас. По томе је наше писмо специфично и то је још један разлог због чега треба са поносом истицати своје писмо, у односу на оно наметнуто.

То значи да ваша борба за ћирилицу – да буде прихваћено као једино писмо српског језика – није само у сфери праксе и навика у коришћењу писма. Званично писмо једног језика је и уставна категорија, питање дефинисано „службеним“ правописом. Дакле, политичко питање?

– Да, али у Србији су већ успјели да се изборе за позицију нашег писма коју оно мора да има: по Уставу ћирилица је једино писмо српског језика. Проблем је што не постоје никакве казнене мјере за непоштивање ове одлуке. С друге стране, постоје и веома јака струјања да се одлука промијени. Наравно, наводе се бројни разлози као аргументи. Чак и то – да ћирилица није профитабилна. Да је мало на интернету. Веома битни људи се баве овим питањем у Србији. С једне стране имате (Ивана) Клајна са ставом да и латиницу треба прихватити као писмо нашег језика, баш из тих практичних разлога. С друге стране је, на примјер, један од водећих млађих лингвиста (Андреј) Фаргељ са супротним мишљењем. Посљедњих деценија, из ко зна којих разлога, знатно се више форсира употреба латинице и ствара се, опет из нејасних побуда, погрешна свијест о употреби нашег писма – да користећи ћирилицу вријеђамо народе који живе око нас. У Србији се чује мишљење да вријеђамо националне мањине ако користимо ћирилицу. Мислим да свако ко је иоле образован и има смисла за толеранцију схвата колико је то заправо заблуда – како можеш некога вријеђати ако користиш своје писмо у својој земљи. Да не говориим о томе да настојања да се ћирилица сачува од заборава постоје и код Хрвата – у Широком Бријегу постоји и један споменик подигнут ћирилици…

Шта значи то да ћирилица није профитабилна? Да се латиницом, као универзалнијим писмом, лакше остварује комуникација са свијетом? Да је ћирилица превише „старомодна“ и визуелно неприкладна за, рецимо, модерни маркетинг? Да се доживљава као нешто „исувише национално“, фолклорно, затворено? Или су по сриједи само предрасуде?

– Моје мишљење да су то само предрасуде. Ако могу Грци, чије је писмо још и компликованије од ћирилице, да промовишу свој алфабет и да га се не одричу, не знам зашто ћирилица нема исти такав третман. Мислим да је у том „профитабилном“ смислу сасвим свеједно које писмо користите – ћирилица је једнако практична као и латиница. Проблем је у нама самима. Иначе, и као народ превише лако се одричемо властите традиције и допуштамо да кваре разни страни утицаји. Управо на Западу много више пажње посвећују очувању својих традиција. Мислим да је врло битно утицати на људе из медија да нешто промијене у том правцу. Они су ти који стварају слику свијета. А сами могу, ако хоће, да одлуче на ком ће писму бити њихов програм, новина или сајт. Млађи нараштаји су склони томе да, без критичког става, прихвате све што им се сервира у медијима, гдје се појављују разне теорије, од којих неке веома опасне. Зато је врло битно да се и на овај начин, преко медија, едукују.

Са оснивачке сједнице друштва

У Републици Српској, и у контексту службеног језика и писма, ситуација је компликованија. Ако већ остају нејасне по питању припадности неког писма одређеном језику, уставне дефиниције ипак гарантују равноправност ћирилице и латинице. („Службени језици у Републици Српској су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“)

– Када настојимо да ћирилицу уведемо на сва врата, конкретно у Требињу, наилазимо на те потешкоће да свако ко користи латиницу свој избор брани тим аргументом – да су оба писма равноправна. То јесте тако, нити може постојати било какав механизам који би наметао ћирилицу као једино писмо. Али мислим да би била веома лијепа слика Требиња, за људе који долазе са стране, када би фирме на радњама и други јавни натписи у граду били исписани ћирилицом. Можда би израда ћириличне фирме повећала трошкове власницима тих објеката, али смо и у том правцу имали неке врло практичне приједлоге – како тим људима понудити неке повољности да се сами опредијеле за ћирилицу. Можда би један од начина био да им понудимо новчану разлику која би покрила трошкове да би „превели“ рекламе на ћирилицу. И да на такав начин, макар ово уже градско језгро, „обиљежимо“ ћирилицом.

Ћирилица – и као туристички ексклузивитет, изгледа као занимљива идеја. Али како убиједити неког власника приватне радње да своју фирму испише на ћирилици и да то неће утицати на његов бизнис?

– Ја мислим да су најбољи примјер за то они који су то већ учинили, а којима то нимало није умањило ни промет ни зараду. Мени је веома интересантно када сам чула од неких наших гостију из Србије како коментаришу оних неколико ћириличних натписа у центру града – за њих је то било нешто заиста посебно и врло занимљиво. Свједоци смо и тога да су Руси све више око нас и у Требињу. Мислим да би и њима било веома занимљиво да нађу препознатљиво писмо на јавним натписима негдје далеко од своје земље.

Латиница још увијек “профитабилнија”?

Шта са генерацијма које одрастају уз интернет? Ћирилица није страна ни интернету, све је више има, али још увијек неупоредиво мање у односу на универзалнију латиницу.

– Ту је значајног помака направио Гугл, преводећи своје странице на српски језик, а као једино понуђено писмо за српски језик поставио ћирилицу! Треба само упутити дјецу – да је врло једноставно данас остварити комуникацију ћирилицом. С друге стране, мислим да им треба објаснити и то да је познавање и другог писма, латинице, једнако позитивна ствар. Свако знање је наравно добродошло. Али морају постати свјесни тога да су они ти који су одговорни као носиоци једног писма и језика, да од њих зависи судбина ћирилице у будућности.

Удружење је основано прије мјесец дана и већ је било доста одјека на ваше иницијативе. Кога окупља требињска „Ћирилица“ и какве акције планирате?

– Почели смо као група ентузијаста који су хтјели нешто да промијене због своје дјеце, а веома сам изненађена какав је одјек у грађанству. Људи нам прилазе са похвалама да смо урадили праву ствар, а све их се више и учлањује у наше удружење. Људи су некако одједном почели да размишљају којим то они писмом пишу и зашто пишу баш тим писмом. Тако да се удружење шири, не знамо тачно колико имамо чланова, али тај број свакако расте. Направљени су већ и неки помаци – на примјер, Градска управа у Требињу је покренула службени сајт на ћирилици. Захвални смо и вашој кући, Центру за информисање и образовање, која је заиста добром вољом одговорила на наше иницијативе да употребљава искључиво ћирилица у свом раду и публикацијама /прим.аут – портал радиотребиње.цом ускоро би требало да добије ћириличну верзију/. Један од наших циљева је и јачање свијести код мале дјеце, још од основне школе, о томе зашто је важно да пишу ћирилицом. Имамо у плану да организујемо семинаре за просвјетне раднике на којима бисмо им на адекватан начин објаснили колико је то важно. Они су уствари веома битни као особе уз које дјеца формирају навике у писању. Све се не може промијенити преко ноћи, али вјерујем да ће генерације које долазе бити поносне на то што пишу ћирилицом. Наш рад је мотивисан искључиво одговорношћу према свом културном насљеђу и генерацијама које долазе.Морам поменути и то да су од почетка са нама људи из Културног центра и свештенство, да користимо просторије парохијског дома, пошто својих још увијек немамо. Веома је охрабрујуће то да су учешће узели и представници осталих просвјетних и културних установа, као што су Музеј Херцеговине, Факултет за производњу и менаџмент, Гимназија „Јован Дучић“, Туристичка организација, а планирамо да укључимо и Народну библиотеку, Градску управу, ХЕТ и Електропривреду, који ће нам, у виду Савјетодавног одбора, помагати. Желим срдачно да се захвалим свима, а нарочито вашој кући, што сте препознали важност нашег рада.

Раде САВИЋ

Извор: Радио Требиње