Наша млада пјесникиња Милица Радовановић  својим литерарним радовима потпуно осваја регион. Ове године, на сваком конкурсу на којем је учествовала,  добијала  је прве награде.
Најновија вијест о Миличином чаробном стваралаштву стиже из Пиротског округа.

На Међународном фестивалу „Деца у Лужници“који се одржава у Љуберађи  мала матуранткиња из Невесиња је са пјесмом „Србија“ оставила је  без даха стручни жири  који је без дилеме прогласио најбољи рад.

Међународни фестивал дјечијег стваралаштва „Деца у Лужници“ одржава се под покровитељством општине Бабушница и Школске управе Ниш.

На досадашњим фестивалима учествовало је преко 30.000 радова ученика из Србије, Црне Горе, Грчке, Шведске, Румуније, Босне и Херцеговине, Бугарске, Немачке, Мађарске и других земаља.

СРБИЈА

У мају кад заруде мирисне  зоре,

И врхови планина сунцем се позлате,

Кад из даљине прољеће ћук најави,

Србијо моја, ја помислим на те.

Када је обавије јесења измаглица

И забљешти иње на гранама голим,

Очарана раскошном љепотом ја помислим

Србијо моја мила колико те волим.

Када се на њивама заталаса презрело жито,

И ноћу звијезде,златне нити стану да плету,

Кад процвјета мак,као крв црвени,ја помислим,

Земља је ова најљепша на свијету.

Од памтивијека си земља храбрости и чојства,

Бранили су те и пушком и пером.

Дјеца су твоја и ратници и пјесници

Што не диче се празном причом већ дјелом.

Ти своју дјецу поштовању учиш,

Поштење преносиш са оца на сина.

Само се у теби са истим жаром

Свирају гусле и виолина.

Србијо,земљо,горда,поносита,

У теби често храброст разуму пркоси.

У теби се чак и марама црна

Са неким болним поносом носи.

Крвљу је твоја историја написана,

Сваки пут си изнова ницала.

Ломили су те јачи ал’ ниси поклекла

Већ си поносно својимм побједама клицала.

Земљо Немањића,цара Душана.

Земљо Обилића,кнеза Лазара и Косовског боја.

У теби божур,као крв црвени поносно цвијета,

На мјесту гдје заувијек осташе дјеца твоја.

Газиле су те вијековима туђинске стопе.

Боловала си храбро своје тешке дане,

И као феникс из пепела си се дизала,

И са осмијехом видала своје тешке ране.

А,знам да и ти,одувијек си знала,

Како твоје ране још некога боле.

има неко ко ти је подршка,снага и заштита

гдје те бескрајно поштују,цијене и воле.

Дијели нас само ријека Дрина.

Двије државе,један народ,исти снови.

Одувијек нас исте муке муче,

Иста срећа радује,а бол боли.

Србијо мајко уз тебе ће увијек вјерно да хода,

Република Српска поносна кћерка твоја.

Да се једном стопите у вјечни загрљај,

У срцу је потајна и снажна жеља моја.

Једном ћу да кренем друмом неким,

Вјечно жељна знања,путем својих снова.

Ту на мјестуу гдје се грле Дунав и Сава,

Знам загрлиће и мене,Србија мајка моја.

Србијо мајко,у загрљај ме чврсто стегни

Да будем срећна под твојим плавим небом.

Утјеши ме тужну,срећу са мном подијели.

Напој ме својом водом и нахрани хљебом.

Србијо мајко,земљо,ратника и пјесника

Одувијек се с тобом поносим.

И ово име што су ми по имену кнегиње Милице дали,

Знај,да с радошћу и поносом носим...

Извор: Радио Невесиње