Мало је оних који се не диве стиховима великана српске лирике Алексе Шантића. Још је мање оних који не знају за једну од најљепших љубавних пјесама, али да ли знате коме је посвећена славна "Емина"?

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару и ту, у срцу Херцеговине, провео је већи дио свог живота. Отац Ристо рано је преминуо, па се над Алексом старао стриц Михо, познатији као Аџа. Алекса Шантић имао је и два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за Алексиног пријатеља, пјесника Светозара Ћоровића. Трговачка породица у којој је растао није имала разумијевања за поетски таленат младог Шантића, па је завршио трговачке школе у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар.

Славни мостарски пјесник познат је по родољубивој, али и по љубавној поезији коју је писао под великим утицајем босанских севдалинки. Најпознатија таква је „Емина“, пјесма која говори о вјечитој љубавној боли српског пјесника.

Kо је била Емина, славна мостарска љепотица

Наиме, близу куће имама Сефића живјели су Шантићева сестра и зет. Алекса је необично волио своју сестру којој се исповиједао и често је посјећивао њен дом. Тако је једног дана у комшилуку срео имамову кћер. Емина Сефић тек се „зацурила“, а приче о њој кружиле су по цијелој чаршији. Младићи су говорили да Сефићева кћер није женско, већ „џенетска хурија“ – љепотица из раја.

По сокацима и махалама крену прича о хафизовој шћери, љепотици. Kако јој бујна коса сплетена у тешке златносмеђе плетенице игра по леђима; како су јој очи од жежене кадифе, усне – зреле трешње, алице; два реда зуба – дви ниске бисера; како јој је Алах подарио лице заруђеле брескве; како јој под бијелом кошуљом закопчаном седеф – пуцетом до под врат и под свиленим, цвјетним димијама игра једро, здраво тијело, танко у струку, мамно у ходу – причало се тад о Емини.

Брат се наљутио на Алексу, али га је Емина довијека памтила

Тако је те чаробне ноћи 1903. године настала једна од најљепших пјесама српске љубавне поезије. Брат Перо наљутио се на Алексу због „Емине“. Глава куће Шантића сматрао је да је његов млађи брат жестоко забрљао тиме што је „по новинама телалио“ о ћерки имама Сефића. Плашио се да ће овај потез младог пјесника отерати муштерије из радње и да ће Шантићи морати малтене да бјеже из Мостара. Међутим, имам Салих Сефић остао је муштерија у „магази“ Шантића, а Мостар није замјерио на пјесми испјеваној о „анђелу на земљи“. Шта више, све гласније се пјевало сокацима овог херцеговачког града.

Млада Емина довијека је остала Шантићева чежња

Удала се са 16 година за једнако лијепог Авдагу Kолудара и родила му је четрнаесторо дјеце. Kако је и сама причала својој дјеци, са Алексом Шантићем никада ни ријеч није размјенила, али сјећала га се до краја живота. Њега и његових угланцаних ципела и панталона тако опегланих да се о њих човек могао посјећи. Сјећала се жаловитог гласа којим је пјевао у авлији, као и да му муслимани Мостара никад неће заборавити чињеницу да је поштујући њихова вјерска правила зазидао прозоре своје нове куће јер су у комшилуку била женска дјеца.

Настанак севдалинке

Kолудер Емина преминула је 1967. године. По предању, када је познати босански пјевач севдалинки Химзо Половина чуо да је Емина преминула отишао је код Севде Kатице из Доње махале, која је била позната по усменом казивању народних пјесама. Тако и тада настала је посљедња строфа севдалинке о Емини.

Умро стари пјесник, умрла Емина,

Остала је пуста башча од јасмина,

Саломљен је ибрик, увело је цвијеће,

Пјесма о Емини никад умријет неће…

Праунука лијепе Емине је ништа мање лијепа Алма Феровић-Фазлић, магистар лондонске Kраљевске музичке академије, која је наступала и са Елтоном Џоном. Прије двије године снимила је „Емину“, пјесму посвећену њеној прабаки. Послушајте: