Збирка прича „Преко прага“ епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија изашла је пред читаоце крајем прошлог мјесеца, у издању београдске издавачке куће „Лагуна“.

Након двије дуже новеле „Лазар“ и „Прича о старом краљу“, новим огледањем у прози владика Григорија окреће се „судбинама малих људи у херцеговачком поднебљу с краја бурног 20. вијека“, а потврђујући се као „изванредан психолошки портретиста“.

„Ауторски глас у овој књизи уздиже се изнад злосрећних подјела у народу, прелазећи преко уског и себичног прага своје куће, вјере и нације, и даје нам сваким ретком своје прозе на знање да ће се угледати на Андрићеву мисао: `Највећа планина коју човјек мора прећи је праг његове сопствене куће`“, наведено је у најави овог „Лагуниног“ издања.

„Којим год путем да кренете кроз овај крај, једва ћете срести човјека, било које вјере или нације. Ипак ту и тамо сретнете понекога. Осим препланулог лица и кошчате грађе, која краси све једнако, било које вјере да су, на вас ће утисак оставити очи ових људи. Након дужег посматрања чини се да су то очи пуне бола на које нико никада није стављао мелем…“ (одломак из књиге)

У препоруци издавача наводи се да меланхоличном збирком прича „Преко прага“ владика Григорије несумњиво улази у ред даровитих писаца из БиХ, који својом прозом наставља најбољу традицију приповједача на српском језику, од Петра Кочића до Зуке Џумхура, Иве Андрића или Меше Селимовића.

„Када пише о појединачним судбинама савременика, њиховим несрећама, неспоразумима и заблудама, болестима, биједи и странпутици, владика Григорије издваја најсвјетлије тренутке њиховог живота и налази најдрагоценије црте њиховог карактера. А када пише о лопти, смијеху, возовима, о бригама, мору или манастирима, оживљава заборављене или испражњене просторе, предјеле и расположења свог ратом опустошеног поднебља“, стоји у препоруци издавача.

Значајни постају само прагови преко којих закорачимо – у живот

(…) Цијелог ме је прожимала Андрићева мисао коју сам прочитао неколико дана раније. Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове куће, одзвањале су ми у ушима Андрићеве ријечи. Мајка би повремено извиривала из куће, упућујући ми летимични нијеми поглед који је био довољан да би знала како се осјећам. И она је тога дана била другачија, као да је неким нарочитим мајчинским чулом наслући вала борбу која се одвијала у мени. У њеном упорном ћутању могао сам осјетити неизречени прекор: „Добро, како хоћеш. То је твој избор“.

Било јој је тешко због растанка, али сам знао да се никада не би успротивила мојој одлуци. Она која ми никада није допуштала да сједим на прагу, сматрајући то непристојним, тога дана није изустила ни ријечи. С тог прага скромне и невелике куће, коју је саградио покојни отац, пружао се поглед који се неријетко и данас, када склопим очи, отвара преда мном. (…) Узео сам омањи кофер, купљен неколико дана раније за ту прилику, па без суза и освртања лагано пошао путем који се спуштао до главне цесте. У глави ми је тутњала ријеч праг заглушујући и потискујући све друго. У корак којим сам га прешао тога дана стао је, чини ми се, читав мој живот. И никада нисам престао да га се сјећам.

Био је то поприлично висок праг, сачињен од само једног комада дрвета. Како је он постао тако важан за мене? Да ли је крива Андрићева мисао или свјесна приврженост? Свеједно, при сваком крупном кораку у животу имао сам утисак да опет стојим пред тим прагом, запитан да ли сам га уистину прешао. Како године пролазе, прижељкујем да му се вратим и обновим га јер, чак и порушен, он живи у мени као нека невидљива граница која ме чува од лутања. Враћа ме почетку, осмишљавајући све остале моје кораке.

Иако сам закорачио преко много прагова у животу, важност је за мене имало још само неколико њих. Са страхом се сјећам прага своје основне школе, са страхопоштовањем три прага Хиландара, с дивљењем прага Свете Софије у Цариграду – и с љубављу прага манастира Тврдоша.  Прелазио сам и многе познате прагове. Они за мене нису никада постали тако значајни. Никада нису одиста постали моји. Такви једино постају они прагови преко којих закорачимо у живот.

Р.С.