Свечаном академијом „Вече лауреата“, која је ове године посвећена пјеснику Гојку Ђогу, добитнику Дучићеве награде 2016. године, синоћ је у Требињу завршена дводневна манифестација „Дучићев дан“.

Отварајући академију у име домаћина – Града Требиња и Савјета Дучићевих вечери поезије, градоначелник Лука Петровић рекао је да је „пјесничка ријеч – и она гусларска и она у колу и она писана – овдје вјековима царовала“, да нас је „поезија подржавала и уздржавала“, те „подизала и уздизала“.

„У земљи херцеговој и светосавској уз пјесму смо наздрављали, а са дирљивом пјесничком рјечју смо наше најмилије предавали вјечности. Ваљда зато, на сличан начин, славећи моћ пјесничке ријечи, обиљежавамо дан Дучићевог одласка, дан када је наш Дука наставио живот у својим књигама и нашим сјећањима“, рекао је градоначелник Петровић.

У бесједи лауреата, казујући о Дучићу, његовом животном и пјесничком завичају, књижевник Гојко Ђого рекао је да је завичај као „емоција и осјећање припадности срасло са нашим унутрашњим бићем“ одвајкада био „опојна пјесничка тема“, али и да је Дучићев пјеснички завичај дубоко и високо надилазио ту локалну и приватну везаност.

„Дучић је волео свој град, али је за разлику од Шантића зазирао од локалних мотива, од прикивања за своју стену, па се из Требиња спустио на море – да би свој лирски ареал проширио на Медитеран, још даље и дубље – на повест и национални мит, Византзију и царски Призрен. Он се не одриче себе, али се и не исповеда, не приватизује и не приземљује“, казао је Ђого.

О поезији посљедњег добитника Дучићеве награде говорио је проф. др Јован Делић – нагласивши да је по свом пјесничком саможртвовању и судбини, по своме ставу и односу према пјесништву, спремности да се пјесничка ријеч плаћа слободом и својом главом – Гојко Ђого јединствена фигура српске поезије.

У том смислу, каже Делић, пјесничка збирка „Вунена времена“ постала је животна Ђогова и култна књига цијеле генерације, јер је пјесничку храброст и поетику „отворних уста и развезаног језика“ комунистичка власт 80-тих година прошлог вијека казнила уништавањем цијелог издања, „шиканирањем, хапшењем, суђењем и тамновањем пјесника због поезије“.

„Ослободити пјеснички језик длака, значи бити без длаке на језику – основни је пјеснички став. А страх је свуда, његова метафора је вуна – а вуна је звер, длакава и глува, набијена у наше вреће и смотана у тврдо клупко у трбуху“, појаснио је Делић Ђогова пјесничка увјерења језиком „Вунених времена“.

На академији у позоришној сали Културног центра, названој Ђоговим стихом „Одавно је у прекиду веза с небесима”, уз пјесника – поезију Дучићевог лауреата казивао је и првак Народног позоришта из Београда Небојша Дугалић.

У музичком дијелу програма наступили су требињски хор „Трибунија“, појци браћа Теофиловићи из Београда, оперска примадона и оперски првак београдског Народног позоришта Габријела Убавић и Драгутић Матић, те пијаниста овог позоришта Невена Живковић, вокални солиста Милисав Сукоњица и пијаниста Божидар Вучур из Требиња.

Повеља захвалности за Дучићеве вечери поезије

На отварању академије проф. др Јован Делић уручио је предсједнику Савјета Дучићевих вечери поезије Луки Петровићу повељу захвалности коју Филолошки факултет у Београду додјељује овој манифестацији „за изузетан допринос и сарадњу у чувању и његовању српске културне баштине“.

„Наставићемо истрајавати да докажемо да смо вриједни ове повеље“, рекао је Петровић захваљујући на призању.