У сали требињске Музичке школе синоћ је одржан концерт лаутисте Дарка Карајића, професора на Факултету музичке уметности у Београду и на одсјеку за рану музику у Музичкој школи „Јосип Славински“.

Уз звуке „старије сестре гитаре“ Требињци су имали прилику да осјете дух ране музике Запада, кроз композиције више аутора ренесансе и барока, које је Карајић изводио на три форме овог инструмента – архилаути, китаронеу и њемачкој барокној лаути „лабудици“.

Карајић истиче да је лаута била изузетно важан и незамјенљив инструмент у периоду ренесансе и барока, у чему најбоље свједочи чињеница да су прве ноте, икада штампане, биле управо за лауту, још 1504. године.

Додаје да постоје академије у свијету на којима се лаута и данас студира, као што и савремени композитори музичких дјела за гитару – често пишу и за лауту.

„А лаутиста је увијек било мало па и у овом времену – зато што се мало људи одлучи за тако тешку авантуру. Лаута има много жица, врло је деликатна за свирање, много је тежа у техничком смислу у односу на гитару. Инструменти су веома скупи и не долази се тако лако до њих“, напомиње Карајић.

Карајић је као члан ансамбала „Musica Antiqua“, „Арс Нова“, „Ренесанс“ и Студија за рану музику, наступао у свим значајнијим концертним дворанама и фестивалима бивше Југославије и Европе, а као члан групе „Балканика“ имао је концерте широм свијета.

Настава лауте, коју је покренуо у музичким школама у Србији, каже, нема много полазника. Иако се за овај инструмент само ријетки одлучују, за лауту има наде: колико се њени тихи и суптилни тонови не допадају још младим музичарима, једнако тако их све више привлаче како бивају старији.

„И публика добро реагује јер су то инструменти њежни и суптилни, имају мекан звук, а у данашњој свеопштој буци и јурњави људима прија нешто мало мира, звука који није агресиван, који је топао, притом и узбудљив и садржајан“, каже Карајић.

Дјела која се данас изводе на лаути углавном су везана за западну музичку традицију средњег вијека, ренесансе и барока Италије, Француске и њемачког културног простора.

О лаути у српској музичкој традицији зна се само да је постојала, јер све што је од писаних свједочанстава преживјело вијекове – уништено је разарањем Народне библиотеке приликом априлског бомбардовања Београда 1941. године.

Зна се, додаје он, и за Драгана из Призрена који је, вјероватно лауту, свирао по дубровачким трговима.