Мишљење и стражњицу има свако, кажу Американци, али то не треба узимати баш најозбиљније, јер они су познати по циничном понижавању неких традиционалних, а аутентичних врлина.Имати независан, а релевантан став о свету око себе, истрајавати на њему и аргументовано га бранити, одвајкада је једно од највећих моралних достигнућа човека, данас посебно. Како сада у ово сместити интелектуалце из Републике Српске, чије се присуство у јавном животу може поредити са, на пример, евет и мумин-ефендијама у турској царевини. Првима је био задатак да иду около по двору и бесомучно хвале султана и његову власт, а други су немо седели у тој власти и на сваку одлуку само климали главом. Дакле, неке ствари су исте или сличне и пола миленијума после.

Некада се интелектуалцем сматрао онај ко, је ли, заврши факултет, напише пет књига које одјекну и говори два-три страна језика. И има критичко мишљење о тој истој средини у којој је постао то што јесте. Данас се сматра интелектуалцем свако ко заврши факултет, па и онај који је купио диплому, ко седи у партијско-државној власти као нечији и за нешто саветник, а понеки за добру синекуру о тој власти исписује филипике и оде у новинским колумнама. Треба ли рећи да смо на овоме месту нацртали кроки-портрет данашњег интелектуалца у РС, која је покривена мрежом разноразних факултета, сената, агенција, института… а у њима камарила факултетлија „сном мртвијем спава“, што би рекао Његош. За то време њихове колеге из федералног дела Босне не увлаче језик у уста, бесомучно јавно наступају, понекад безочно и лажући, тврде да је важнији дух него слово „Дејтона“, тражећи и његову ревизију, траже Суторину и даљни пренос надлежности из Бањалуке у Сарајево, формирање Врховног суда БиХ, увећавају број својих жртава и ниво патње у протеклом рату. Укратко, раде оно за шта их је њихова држава и створила. А, зашто наши ћуте?

Још је Михиз говорио да је много талентованог Србина уништила православна лењост и ниско постављени циљеви. Срби су, сматрао је он, и охоли, само себе слушају и себи причају, невешти у дијалогу и полемици, а они најбољи и највише ћуте због конформизма у који им је нога упала ко кашика у мед. Али, има и нешто што је само бољим познаваоцима Босне знано: данас у РС нема особе која себе сме да сматра (а и други њу) равним у јавном вербално-писаном обрачуну са првом лигом бошњачких и хрватских елитиста. Волео бих видети ко из Бањалуке и Источног Сарајева, као универзитетских центара и пупака наше памети, може на јавни ТВ дуел изаћи Шаћиру Филандри, Фериду Мухићу, Енверу Казазу, Џеваду Карахасану, Нерзуку Ћурку… па чак ни Мухамеду Филиповићу, који има нешто мање од стотину година, и бранити наше истине и вредности.

У РС се на ТВ екранима од времена до времена појаве особе које су као некакви политички аналитичари и експерти, прослове некакве тричарије и баналности нивоа новинске информације, одакле су ту своју „експертност“ и посисали и иза њих остане горак укус резигнације и у устима и у очима оних који их гледају. Или нам доведу из Београда Ђорђа Вукадиновића, који као све зна, од тога шта Путин мисли, осећа и намерава до тога која је „од јуче“ најновија смртна опасност за РС, уз знање и рецепте како то избећи.

Више од 30 одсто лажних диплома свих нивоа кружи крвотоком памети у Рапублици Српској, мада их има свуда около, али то нек буде брига тих около. РС је зарасла у шуму оних који имају те дипломе и коров од армије саветника са понајвише таквим дипломама. Седе, ћуте и жваћу синекуру, откинуту од народне сиротиње. Можда неко од њих и има неко релевантно мишљење и став о свему овоме око нас: али као својевремено совјетски полтрон – не слаже се с њиме. Због синекуре.

Извор: Новости.рс