Са додјеле награде Срце Сарајева

На недавно завршеном 28. Сарајево Филм Фестивалу глумац Јован Јовановић добио је престижну награду „Срце Сарајева“ за звијезду у успону у области комедије, за улогу у мини серији „Чудне љубави“.

Ова романтична комедија на сарајевском фестивалу награђена је и за најбољи сценарио и режију у области комедије, који су писали Бобан Јевтић и Никола Којо, као и за најбољу режију у истом жанру, коју потписује глумац Никола Којо.

Јовану је ово прва глумачка награда и, као таква, сасвим сигурно веома му значајна. Међутим, овај надарени млади човјек, поникао из Требиња, добитник је и престижне награде „Мата Милошевић“, која му је додијељена као студенту генерације на катедри за глуму на Факултету драмских уметности у Београду, гдје је и дипломирао у класи професора, глумца, Драгана Петровића Пелета.

Јована смо упознали још давно, док је студирао глуму, а већ тада имао и своју прву улогу. Утисак који је на нас оставио непромијењен је до данас -  скроман, препун доброте, искрености и неке чаробности коју носи у осмијеху. С друге стране, спознаја да од глумачког сна није одустао, а да је његов раскошни таленат препознат, радост је коју не кријемо што је овај надарени млади човјек ту гдје припада. Стрпљиво и марљиво гради каријеру у којој се, захваљујући таленту, али и учењу од оних које је некада доживљавао као јунаке свог дјетињства, успјешно исказује и кроз позоришне представе, телевизијске серије и филмове.

„Мини серија 'Чудне љубави' је на СФФ добила три награде, а иако је моја награда индивидуална, не доживљавам је тако. Заиста је приписујем прије свих Николи, због дивног редитељског вођења, а потом и свим колегама испред и иза камере. Некако смо сви уложили много љубави и чини ми се да је то на крају препознато“, у свом стилу, превасходно дивног човјека какав јесте, а потом глумца, отвара Јован наш разговор.

Каже нам да му је била изузетна част бити у подјели са глумцима који су обиљежили његово одрастање.

„Велика је част бити у подјели са неким људима који су ми обиљежили одрастање, а сада сам у привилегованој позицији да из 'првог реда' посматрам начин на који стварају своју магију. Морам да признам да на снимању 'Чудних љубави' ништа није било тешко. Све је било уз радост. Када видиш старије колеге колико љубави улажу, немогуће је да не упаднеш у ту њихову енергију“.

Свјестан да је Сарајево Филм Фестивал један од значајнијих фестивала у овом дијелу Европе, прича нам да је био изразито почаствован кад је видио да је номинован за једну од награда.

„Ово је моја прва глумачка награда, тако да је и то допринијело неком посебном осјећају те вечери. На фестивалу сам био први пут и тек сада, када сам га уживо доживио, схватио сам зашто је толико признат. Изузетна организација, сјајни гости, град живи и воли филм. Упознао сам много колега, нарочито младих, са којима сам провео дивно вријеме и размијенио искуства“.

Иако ниже улогу за улогом, а у Београду се прилично одомаћио, стекао пријатељства и пронашао своје мјесто под небом српске престонице, у Требињу је, акцентује, заувијек његов дом.

„Требиње је мој дом. Требиње је једино мјесто гдје се заиста одморим. У  Београду ми највише недостаје породица. Много смо повезани. Не могу рећи да ми позориште у Требињу недостаје, али бих волио да моји суграђани имају прилику да уживају у неким сјајним београдским представама. Потајно прижељкујем нашем требињском Фестивалу медитеранског и европског филма да прерасте у озбиљан фестивал, какав је сарајевски“, каже овај глумац, који је управо почетком августа и био ангажован да води 10. јубиларни филмски фестивал под платанима свог родног града.

Талентом и неком урођеном благошћу просто зрачи. Глуми се препушта без задршке, дајући се несебично сваком лику кога гради. Имао је срећу, или боље рећи привилегију да се опроба у различитим жанровима, што је за сваког, а нарочито младог глумца прилика о којој се сања.

Кроз његове роле се смијемо, растужимо, доживимо романтичне и трагичне ноте, духовите реплике, елементе научне фантастике, ни у једној не видјевши нашег Јована, осим једног другог код Горана Марковића, већ Жирафу, Гвоздена, Мурата... 

Оно што од себе даје је препознато. Зато с нестрпљењем ишчекујемо филм „Ланчана реакција“ редитеља Драгана Бјелогрлића, чији први дио снимања је завршен крајем јуна, а у којем једну од главних улога тумачи управо Јован Јовановић.

Пред њега је изнова постављен глумачки изазов, можда, како нам рече, и највећи до сада.

„Филм говори о лијечењу наших научника, који су се озрачили вршећи експеримент у Винчи 1958. године. Играм Радојка Максића, једног од четворо озрачених. Улога је, уз психичку припрему, захтијевала и физичку трансформацију, смршао сам 15 килограма, тако да могу да кажем да је ово највећи изазов до сада. Радујем се наставку снимања на јесен а онда и коначном резултату на јесен 2023!“

Јован са колегама из најновијег филма Драгана Бјелогрлића "Ланчана реакција"

До тада, преостаје нам да се стрпимо и присјетимо се сјајних Јованових улога у серијама „Жигосани у рекету“, „Војној академији“, „Сенкама над Балканом“. У филмовима Горана Марковића „Слепи путник на броду лудака“ и пародији „Инфлуенсер“, Бранка Андрића у продукцији Факултета драмских уметности, те потпуној непрепознатљивости у четвртој сезони америчке серије „The Outpost“.   

За оне које пут нанесе у Београд, препорука је „Осама – касаба у Њујорку“ у режији Дарка Бајића према дјелу Владимира Кецмановића, одавно једна од најгледанијих представа у Београду, као и његова дипломска представа „Ај, Кармела“ коју изводи са колегиницом са факултета Мионом Марковић, а са којом је гостовао и у Требињу на фестивалу „Дани малих ствари“.

На себе је одавно скренуо пажњу публике, али и колега, редитеља, критике. Стекао искуство којим равноправно стоји раме уз раме и са старијим колегама, ма колико нам Јован у својој скромности то никада не би рекао. Нека ово буде наша слободна процјена. Никако пристрасна, већ апсолутно очигледна. Надамо се да нам на њој нико неће замјерити јер Јован јесте једна од младих нада српског глумишта и награда за звијезду у успону истински му и припада!