У оквиру стручног скупа Улога нове генерације библиотекара у развоју библиотекарства, Народна библиотека Требиње у сарадњи са Библиотеком града Београда организује изложбу посвећену српском писцу Моми Капору. Изложба ће бити постављена од 27. априла до 13. маја у Народној библиотеци Требиње, Његошева бб, где ће сви заинтересовани моћи да је погледају. Аутор изложбе је Бојан Кундачина, графички дизајн Дејан Дачић.

Свечано отварање изложбе је планирано за 19 часова!

Користећи и спајајући две уметности којима се бавио Момо Капор, књижевност и цртање, уз помоћ њих је испричана једна прича о Београду. Помоћу текстова и цртежа Моме Капора и играјући се са њима, прича почиње и завршава се у Кнез Михаиловој улици, на некадашњој штрафти или корзоу, и говори о ономе што чини Београд: о рекама, небу и људима. Београд се мења, као и сви градови, и чека сваког од нас да пронађемо свој угао и своју улицу и да од њих створимо поезију.

Од Моме Капора нема бољег водича кроз Београд, кроз његову историју, улице, свакодневицу и кроз особине Београђана. 011 је позивни број за Београд и његов симбол, а Момо Капор јединствени број који нас позива да откријемо Београд. Када окренете број 011/Момо- Капор, са друге стране жице ће се свакоме јавити Београд – некоме ће причати о Сави и Дунаву, некоме о доласку пролећа и о срећи, а некада ће само некога оговарати, као сви Београђани.

Школице су симбол уметности Моме Капора, једноставна дечја игра на тротоару града. Изложбу чини 11 паноа који представљају 11 квадрата школице који воде посматрача до завршетка школице, до овалног лука, тј. Београда. Када прођете све квадрате школице треба да кренете у живот и нађете свој Београд.

Одломак:

„Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, купање, сунчање и љубав?

Укратко, срећа је када ми се у кући затекне пола боце вискија, а немам леда и када, баш у том тренутку наиђе пролећна олуја с градом.

Истрчим тада на улицу са чашом и чекам да лед почне да пада с неба у мој виски.

Срећа је, наиме, нешто врло близу нас, али ми то откривамо или касно или никад.”