У позоришној сали Културног центра представљена књига „Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941-1945” аутора Сретена Јаковљевића.

Књига је резултат ауторових вишедеценијских истраживања докумената у архивама, као и непосредних разговора са учесницима Другог свјетског рата.

Сретен Јаковљевић навео је да је било захтјевно и тешко прикупити ту грађу и да је много тога остало необјаљено, али да књига оставља доста простора да се може проширити.

„Почео сам да прикупљам грађу за ову књигу још 1990. године. Као сарадник Одбора за истраживање геноцида над српским народом и другим народима Југославије у 20. вијеку Српске академије наука и уметности, могао сам ући у архиве у Београду, Сарајеву и Мостару. За ових 30 година то се сложило у једну књигу”, казао је аутор Јаковљевић.

Истакао је да је тежак задатак био и ту документаристичку грађу, чињенице, податке и потресна свједочења преточити у књижевно дјело:

„С једне стране је оригинална грађа из архива, а са друге су приче живих свједока. Требало је да се оне садржајно и методолошки среде и да се укомпонују у једну обичну причу која ће бити читљива”.

Он додаје да књига открива доста тога што је до сада било непознато и да, између осталог, даје одговор на велику дилему и створени мит о Титовој генијалној варци рушењем моста на Неретви.

Новица Телебак, пјесник и секретар СПКД „Просвјета” Требиње, каже да је, након што је Саво Скоко објавио „Крваво коло херцеговачко”, већина мислила да нико после њега неће објавити ниједну књигу.

„Међутим, после тога се појавило много аутора и дјела на основу те књиге. Према томе, књизи нема краја. Тако да и ова књига, без обзира што се у њој налази бар 90 посто истине, оних десетак посто недоступних истина или оних које Јаковљевић није хтио да запише сигурно ће открити неке нове”, рекао је Телебак.

Он сматра да је ова књига животно дјело Сретена Јаковљевића, да је он човјек који има озбиљну намјеру да сачува срспко биће и да је ово, можда, једини начин на који смо могли сами доћи до истине да се у овом рату десила најважнија и најљепша ствар – да Србин није пуцао на Србина.