Требиње је љетос изнова било филмски сет. Снимани су неки од најважнијих кадрова за студентски филм „Кад заборавиш јули“, редитеља Саре Радусиновић, у продукцији Маријане Гудељ, Требињке заслужне што се нова филмска екипа управо обрела у нашем граду.

Ова талентована млада дама студент је треће године Академије умјетности Бањалука, одсјек продукција. Свијет, са свега 21 годином, зрело и објективно посматра, сагледавајући га истовремено и кроз призму умјетности, оног дијела њеног бића коме је привржена од малена. Потпуно своја, зна чему тежи и због чега оно што ради, ради свим срцем.

„Филм је дипломски рад Саре Радусиновић. Написала је сценарио, а заједничким читањем дошле смо до финалне верзије. Радња је првобитно била смјештена у Бањалуци, а по препоруци професора да нађемо мањи град са традиционалним вриједностима, одмах сам предложила Требиње. На моје одушевљење сви су подржали идеју“, са пуно усхићења нам прича Маријана, која непрекидно настоји да све што може доведе баш у Требиње.

Из љубави према коријенима и вриједностима које са собом носи из породичног дома, припада ријеткима који би жељели да се врате у свој град. Не само да би овдје стварала, него и да би покренула неке нове идеје и пројекте, како би додатно оплеменила филмске културне садржаје.

„Требиње има много потенцијала. Ово је град који много волим и гледам да све што могу овдје довучем. Рад на овом филму био ми је својеврсни путоказ колико се тога, уз подршку добрих људи, може овдје и реализовати. Много су нам помогли бројни спонзори, а пријавио се и велики број статиста“, евоцира дане снимања на Брекани, на стадиону испод Црквине, у Бонити, те у једном бару на излазу из Требиња према Мостару.

Филм је у Требињу сниман пет дана, а затим на црногорском приморју и у Бањалуци. Цијелу причу реализују студенти бањалучке Академије, а како нас Маријана упознаје, жеља им је да филм заживи на фестивалима.

Са статистима у Требињу на снимању филма "Кад заборавиш јули"

„Филм би требао бити готов наредно љето. Наша замисао је да га промовишемо на Сарајево филм фестивалу и Фестивалу европског и медитеранског филма у Требињу. Ако успијемо, можда и да га пошаљемо у Берлин и у Београд. Наравно, филм се ради под окриљем Академије и све зависи какву ће процјену добити од професора и какви ће бити њихови даљи кораци“.

Уз неспоран умјетнички таленат и предузетнички дух, прилику да продуцира ова млада умјетница имала је и раније, исказавши се на два, такође студентска филмска остварења, „Три“ и „Атанасија“. Међутим, искрено каже да је филм „Кад заборавиш јули“ највећи пројекат који је радила до сада.

„Много придоноси мом искуству, прије свега у организационом смислу, што ми је веома важно. Таква сам и у животу, а у филму без тога не може. То је процес у којем се дешавају многе непредвиђене ствари и зна да настане права лудница и стрес. У овом пројекту тога није било. Свако ново знање на сету за мене је прилика да изнова радим на себи и, у том смислу, сваки умор и напор вриједни су труда!“

Студенти бањалучке Академије умјетности на Мартовском фестивалу у Београду

За себе каже да је одувијек припадала умјетности, али и оној врсти људи који воле да раде, да стварају, да су непрекидно у покрету. Иако се изненада опредијелила за продукцијски одсјек на Академији умјетности Бањалука, те га из прве и уписала, стичемо утисак да ју је, ослушкујући себе, инстинкт одвео баш тамо гдје и припада.    

„Још као мала сам вољела да учествујем у разним приредбама. Завршила сам основну музичку школу, а упоредо са Средњом туристичком и средњу музичку. Свирала сам клавир и виолончело, била члан хора, ишла на такмичења, али ме класична музика није привлачила и нисам имала амбиција да јој се озбиљније посветим. Јесте у мени увијек превладавало све везано за умјетност и на крају је превагнула она седма“, са ведрином, коју тако природно посједује, прича нам ова будућа продуценткиња.  

Као неко ко је индивидуалиста, у смислу да изграђује себе кроз властити труд и рад, у продукцији се пронашла. Изузев теорије, много јој значи прилика да знања константно допуњује практичним радом, кога на студијама има у изобиљу, што јој савршено одговара. Темперамента који непрекидно тражи нова искуства, веома рано се исказала у разним пројектима.

„Као студенту много ми значи прилика да радим. Учествовала сам у организацији филмског Фестивала „Дука Фест“ и Фестивала анимираног филма у Бањалуци. Оба студентска филма која сам продуцирала, на конкурсу Кинотеке РС освојили су награде, другу и трећу. Тренутно чекам резултате конкурса „Неда Деполо“ на који сам послала властиту радио драму „Мој живот моја пјесма“, за коју је сценарио и драматургију урадио Требињац Александар Васиљевић. Морам да истакнем да би све било много теже да немам диван контакт са професорицом Јованом Николић и асистентом Ђорђем Врањешом. Обоје су нам свима велики ослонац и неко на кога у сваком тренутку можемо рачунати. Диван је такав контакт и однос са професорима“, осврће се Маријана, не заборављајући ни једног трена да искаже поштовање и дивљење свим важним људима на њеном умјетничком путу.

Слушајући је док прича, уочавамо да је наша саговорница неко ко истински цијени и поноси се свиме суптилно утканим у њену личност. Рад, чак и изван умјетничких оквира, њој је једноставно, начин живљења.

„Без рада не могу. Таква сам одувијек била. Као мала на селу сам радила све што треба, од пчелињака до одлазака на пијацу. Све ме занима, калемим воћке, скупљам и сушим смокве за предстојеће сајмове меда, радим као конобар. То ме научило да сваки рад даје резултате. Данас ми посебно то значи. Живот у Доловима, одакле је моје поријекло, много ме оплеменио и допринио да ми ни у послу продуцента ништа није тешко, ни хладноћа, ни ноћ, ни дуги сати рада, то ми дође сасвим нормално“.

На факултету и у продукцији се, извјесно је, пронашла, бавећи се послом са безброј могућности и шароликости. Не воли да се ограничава на само једну област па по завршетку основних студија планира да упише мастер из области Менаџмента. Полако и сигурно гради властити идентитет, његујући највећу јој амбицију да свуда гдје може промовише Требиње.

„За Требиње сам везана, овдје желим да стварам. Искрено, мислим да се овдје могу показати боље него негдје вани и покренути нешто за свој град. Мени је увијек било важно да се Требињу окренем. Много сам везана за породицу, за све чему су ме научили и највећа су ми подршка и помоћ!“

Апсолутно свјесна којим путем жели да иде, Маријана не престаје да снива. Кроз своју разиграност, ипак, корача и на темељима реалности, те је, спојивши та два супротна постулата у чврсту нит водиљу, веома прецизно направила и концепт свог будућег умјетничког дјеловања. У мислима непрекидно кроји бројне замисли. Свака утемељена зарад културе и умјетности, појмова изузетно пријемчивих њеном тананом сензибилитету, те с тога остваривих, чему ћемо, вјерујемо, ускоро и свједочити!

Фестивал под требињским небом

„Долови код Требиња су село у којем сам провела најљепше дане дјетињства, у којем и сада једнако уживам као некада. Као мала правила сам костиме за фолклор, приредбе, представе које сам организовала у дворишту наше куће. Смишљала сам и плакате, ручно их писала. Носили смо народне ношње, вунене чарапе, сво што бих пронашла у кући. Сви  би дошли да гледају, а ја сам у томе уживала. Били су то дани безбрижног дјетињства, са пуно слободе, игре, маште. И тек сам недавно схватила која је у томе симболика и колико сам те дјечије тренутке заправо пренијела у свој живот. Моја породица прави и мало туристичко мјесто са бунгаловима и базеном уз Требишњицу и жеља ми је да ту одржавам фестивал под ведрим требињским небом!“  

Прилика за студенте

„Планирам да у Требињу сљедеће године покренем Удружење грађана и као продуцент започнем филмске и позоришне пројекте. Жеља ми је да у Доловима са татом покренем филмски фестивал гдје бих приказивала студентске филмове. Нема довољно могућности да се њихов рад види, а сматрам да има доста талената чији филмови вриједе. У Требињу имамо и савршене услове за снимања па се надам да бих могла овдје покренути озбиљну продукцијску причу”.