Зашто сви снови нису једнаки? Некоме су дати лијепи, и лаки, и мирисни, некоме ружни, тешки, смрдљиви. Срећом, нису увијек исти. Наиђу прозрачни, као зора, шарено лијепи, као цвијет. Неки се остваре, неки не...

А снови голобрадог момчића који је пролазио поред Културног центра и сањао, замишљао да би једног дана могао, башту, у стјецишту културе, парк у који носи име великог Јована Дучића, да излаже своја умјетничка дјела, ипак су се остварили.

Прозрачни као зора, шарени и лијепи као цвијет... Мудрост, стрпљење, саборност... као што то раде пчеле, зар то није пут ка остварењу снова.

Младић са почетка приче је Теофил Окиљевић, коме је једна страница умјетничког усавршавања завршена вечерас, учинило се, када се требао обратити свима, размишљао је којим ријечима да се обрати аудиторијуму.

Говорио је о сновима, визији и захвалности, кратко, јасно и без иједне ријечи сувишне.

Баш као и његова професорица, доктор Јасна Богдановић Ћурић, чија је струка психологија.

„Теофилови радови се преплићу између поетике и пјесме његовог оца пјесника, доброте његове мајке и природе, камена, Требиња, сунца, неба, пчела.... свега“, рекла је професорица Јасна.

Није случајно зашто постоји поређење младог умјетника и пчела. Није јер су уско повезани. Распитајте се мало и сазнаћете....

Можда је у томе суштина. Његов пут је кретање, као пчела, које су неуморне и раде, стварају, непоновљиво дјело.

Нисмо сигурни какви су путеви Теофила Окиљевића, али је сасвим сигурно да су широм отворени. Као ово наше бескрајно плаво небо.