Многи путници радозналци мину кроз Столац не знајући да би само који километар горе изнад града, надомак села Ошанићи, могли видјети јединствени археолошки парк у Босни и Херцеговини са остацима киклопских зидина некадашњег илирског племена Даорса или пак столицу уклесану у камен, по којој је сам град – Столац – добио име.

Име Даорсон уписано је на новчићима кованим много година прије нове ере, а откопаним код ових зидина због којих Даорсон зову и – херцеговачка  Микена.

Даорсон. Ту, можда и најстарију грађевину у БиХ уочићете идући од Љубиња према Стоцу, већ са Жегуље – друмског превоја и јединственог херцеговачког видиковца, са кога поглед сеже од Вележа на сјеверу до плавичастих планина што се дижу тик над Јадраном.

Са превоја који је име добио баш по оваквим несносним љетњим жегама – какве бјеху и у јуну и у јулу ове године – кад сунчева кугла немилосрдно жеже по кршу, зановијети и спарушеној жалфији. Са њега је панораме најљепше гледати по бистром каснојесењем дану. Јер, устрептале љетње јаре скраћују видик. Али и тад, онај ко зна гдје је – може уочити ошанићку зараван над Стоцем и на њеном рубу мало затамњене остатке утврђења некадашњег старог и јаког илирског племена.

За оне који утврђењу прилазе из каквог другог смјера, добро ће га  „осликати“ редови легендарног херцеговачког туризмолога др Љубе Ј. Михића из књиге „Турситички мотиви и објекти Стоца и околине“:

„Остаци старог града на Ошанићима, центар некадашњег снажног илирског племена Даорса, смјештени су на кршевитом терену гребена високог 250 метара, на лијевој страни потока Радимље, ту на улазу у плодно Видово поље. Остаци даорског утврђења и насеља на градини откривени су још 1891. године. Мања истраживања без археолошких ископавања извео је на Ошанићима Ђуро Баслер тек 1953, те послије тога о овом вриједном локалитету записао: градина захвата подручје од близу 300 метара дужине и око 375 метара ширине. О значају овог објекта, јединог те врсте у БиХ, говоре зидине изграђене од мегалитских блокова, трагови одбрамбених кула, преградних зидова, резервоара за воду... Нарочито се истичу камени блокови тесани у облику квадрова и уграђени у сухозид цитаделе. Зид је 54 метра дуг и два метра дебео, од киклопских, грубо притесаних и наслаганих камених блокова (блокова од два метра дужине, 1,2 метра ширине и готово метра висине)!

Ту се налази огромна цистерна (чатрња) за хватање кишнице (дуга 14, широка 8,7, а данас дубока само два метра). Мало даље у камени живац усјечен је базен правоугаоног облика, 15 са 11 метара!!!!“

Насеље је имало акрополу, испод ње трг окружен, по свој прилици, скромним зградама. Све грађевине изведене су у сухозиду, доминира рустичност, али ни у ком случају као знак нижег степена цивилизације градитеља.

СИЦИЛИЈА, РИМ И KОРИНТ

Одмах пошто је откривено, а посебно након што је од 1963. до 1970, у њему обавио археолошко ископавање др Здравко Марић (нађени артефакти су у Земаљском музеју у Сарајеву), насеље је метафорички названо – херцеговачка Микена!

И, уистину, ни они који су дотицали Лављу капију у правој Микени, нису се томе противили.

Нећемо вас оптерећивати пописом откопаног блага под слојевима ошанићке земље, али неизоставно морамо подсјетити да су у богатом археолошком материјалу били бројни сребрни и бронзани новчићи, ковани у четвртом, трећем и другом вијеку прије нове ере на Сицилији, у Риму и на грчком Kоринту, што указује на везе Даорса са тим дијеловима свијета.

Само име граду, односно градини – Даорсон – дато је пошто је на локлалитету откопано пет јединствених новчића. На тих пет новчића с лица је портрет бога Хермеса, с наличја лађа и грчки напис – Даорсон!  

Не тако давно, у овом нашем 21. вијеку, извијестили су поједини портали, на недалеком локалитету Десило у Хутовом блату откривени су први пут у свијету остаци илирских лађа баш онаквих какве су на реченим даорсонским новчићима! О томе ће се, наравно, још водити дуге стручне расправе док се оно што је нађено научно добро не извага и дефинише.

НЕСТАЛИ У ВАТРИ И ПЕПЕЛУ

Оно око чега се струка у вези с Даорсоном сагласила своди се на сљедеће: кроз бројне фрагменте керамике, цријепа, писма, гвоздених стрелица, кациге из трећег вијека прије нове ере, доказан је грчки утицај.

Вјетар у једра развитку племена Даорса давале су, претпоставља се, прво грчке колоније на обали Јадранског мора, потом и њихово укључивање у оквире Римске републике...

Али како све на свијету послије успона и расцвата има и пад и крај, имало га је и ово племе. Њихово насеље на сликовитом гребену је спаљено! Сматра се да су га спалили Далмати у првој половину првог вијека старе ере... и тако индиректно предали дугом и мутном забораву, малтене све до оног Баслеровог доласка на Бање и овај гребен половином 20. вијека!

МАЊЕ ТЕШKОЋЕ С РАСKРШЋИМА

У нашој пак ери и 21. вијеку имаћете мањих тешкоћа да сами откријете  пут од Стоца до Ошанића, јер за странце ни он, ни нека раскршћа послије на њему, кад се горе успнете серпентинама, нису одвећ јасно обиљежена.

Савјет: радије питајте локалне становнике, него да сами рјешавате дилеме и загонетке. И овдје, и на већини друмова по Херцеговини.

Надаље, ми који смо ближе Ошанићима знамо да је обилазак локалитета најпријатнији у позну јесен, кад мину ватре и бабљег, а не само жарког љета. И када вас на висоравни Бање дочека меки  угодни новембарски мир са мноштвом боја у дивљим шипцима што се клате на све стране, са жутозеленим листовима драче, модроплавим узмирисаниом вријеском...

Па нови видиковац с погледом на видовопољске винограде, на село Маслине и његове маслине, на пресахло корито потока Радимље, на импресивне ближе и даље панораме. Дотакнућете руком најстарију грађевину коју сте, можда, икад до сад дотакли... И замислити се барем на чињеницом колико ли су ове киклопске зидине предеверале времена - и шта се све у тим временима збивало у раздобљу откад их је нечија рука зидала до момента када их ваша рука дотиче.

ЦРKВА И KАМЕНЕ СТОЛИЦЕ

Сретнете ли каквог старијег, разговорљивијег Сточанина, подсјетиће вас да су, доље у Стоцу, седамдесетих прошлог вијека имали и вокално – инструментални састав с именом „Даорси“, као и да су му се послије овог посљедњег рата чланови раштркали по свијету. 

Рећи ће вам и кад сте већ на Ошанићима, да одете и оним другим путем од раскршћа с таблом за Археолошки парк „Даорсон“, до православне цркве Светог Петра и Павла, покривене каменим плочама, која потиче из времена владавине феудалаца Храбрена – Милорадовића, а пред чијим улазом је сахрањен и њен ктитор Радослав Храбрен, који је умро 1505. године.

Kод цркве су и двије старе судачке столице, уклесане у камену, данас обрасле бршљаном. На једној с једне стране пише: „А се сто војводе Стипана Милорадовића“, а са друге: „А понови га војвода Петар, син му, 1420 – 1488.“

Стипан Милорадовић спомиње се и у једном дубровачком ћирилском документу из 1416. године...

Многи сматрају да је по овој његовој столици на Ошанићима, уклесаној у камен, име добио и сам град Столац, доље у долини, на обалама ријеле Брегаве.

ТОЛСТОЈЕВ „РАТ И МИР“

Град за који се на интернетским порталима наводи да је препун занимљивих историјским споменика, као ниједно мјесто такве величине у БиХ, а ми смо вам у овом запису описали само двије знаменитости, не поменувши чак ни чувене стећке са Радимље, које су са занимањем гледали и Иво Андрић, и Жан Пол Сартр у пратњи Владимира Дедијера, чему сам и сам био свједок оних, сада већ давних седамдесетих минулог стољећа... Оних, у којима сам читао „Рат и мир“ Лава Толстоја, кажу најбољи свјетски роман, гдје се помиње и „гроф Милорадович“ далеки потомак ових херцеговачких Храбрена Милорадовића... и пепео Москве и ватре Бородина и пораз Наполеона.

Тако је то кад кренете овим крајем „пуним историје“, причама никад краја... Но, ограничени новински простор нас приморава да барем на двије ошанићке епизоде ставимо неумитну тачку. Што и чинимо.