Изведите човјека из балканских планина на море и ви сте отворили један опојан празник са радосним свитањем и неизвјесним сутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла кроз покољења и њено остварење у једној, нашој личности жестоко је као експлозија.

Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак у царство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у другом облику и мањем обиму, записао је Иво Андрић о одласцима на море.

Можда су баш ове ријечи права повезница између родног града великог књижевника Травника и града у којем је подигао једину кућу за живота Херцег Новог.

Писао је Андрић о љепоти јадранске обале очаран пејзажима и климом, а кућа смјештена у Нјегошевој улици, на броју 79, у дијелу града који се назива Топла, блистава је, господствена и једноставна, баш какви су били и њени власници - Иво Андрић и његова супруга Милица Бабић.

Дјела великана писане ријечи, доктора наука и дипломате остала су као трајни печат, записи чија вриједност не блиједи, а кућа у Херцег Новом коју је градио са вољеном супругом, у години кад се навршава јубилеј 60 година од додјеле Нобелове награде за књижевност, ове године у априлу отворена је за јавност, први пут као музеј са сталном поставком.

"Кућа у Херцег Новом је једина коју је наш нобеловац подигао за живота и у њој је, са супругом Милицом Бабић, провео пет година, од 1963. до 1968. године. Градња је започета 1962. године, према пројекту београдског сликара и архитекте Војислава Ђокића, а од дијела новца који је писац добио уз Нобелову награду. Одлука да баш у Херцег Новом подигне кућу за одмор била је мотивисана и чињеницом да је Милица боловала од артритиса те је њој погодовала блага приморска клима, новско сунце, љековито блато и топла вода бање у Игалу", појашњава за "Независне" Мила Петијевић, организатор у музеју који носи назив Кућа нобеловца Ива Андрића (КНИА).

О одлуци да дом заснују баш у Херцег Новом Андрић је казивао: "Кад смо размишљали о томе гдје бисмо на мору саградили штогод кућице за одмор, Милица и ја смо се лако одлучили за Бококоторски залив. Највише нас је привукло сунце. Кад год бих се нашао доље, сјетио бих се оне босанске пословице: 'У сунцу је седам берићета, а у киши само један'".

Хроничар времена чија дјела нису изблиједјела ни након његове смрти, ванвременски умјетник писане ријечи који је вјештим комбиновањем фраза градио "На Дрини ћуприју", "Мост на Жепи" и "Проклету авлију" и Милица Бабић, прва српска школована костимографкиња, коју је у тајности волио двије деценије, стварали су и живјели у Херцег Новом, који је одувијек привлачио и био инспирација многим умјетницима и књижевним ствараоцима.

Петијевићева за наш лист појашњава да се Андрић дружио са бројним колегама који су у то вријеме живјели или повремено боравили у Херцег Новом - Зуком Джумхуром, Михаилом Лалићем, Стеваном Раичковићем, Душаном Костићем, Бранком Лазаревићем, Бранком Ћопићем...

"Такође, био је пријатељ и са нашим чувеним сликаром Војом Станићем и његовом супругом Надом Станић, вајарком. Андрића је у Херцег Новом посјећивала и Швеђанка Гун Бергман, професорка славистике, која је превела његова дјела на шведски језик", наводи Петијевићева.

Андрић и Бабићева пуно су времена и пажње посвећивали и башти која окружује кућу - имали су 51 флорну врсту и повртњак са 12 врста поврћа. Према списку који је нобеловац лично сачинио, у башти су цвјетале руже, камелије, магнолије, далије, мимозе и многе друге врсте, а узгајао је цитрусе, смокву, зачинско и украсно биље.

Али, након само пет година херцегновског живота испуњених спокојем и срећом, Милица је преминула 1968. године, а Андрић трајно напустио питоми приморски град, мјесто зеленила, сунца и бројних скалинада, у којем је живио, стварао и волио.

"Нажалост, овај брачни пар није имао насљедника, па је Андрић кућу, одмах након Миличине смрти, поклонио њеној сестри Данки Зајцев, а онда ју је од ње откупила општина Херцег Нови, са тадашњим предсједником Петром Стјепчићем на челу. Општина је, након што је дошла у посјед куће, првобитно понудила Зуки Джумхуру да станује у њој. Међутим, иако је са Андрићем био пријатељ, он је ту идеју одбио. Једно вријеме у кући је био вртић, па музичка школа, затим клуб књижевника, а онда и угоститељски објекат", прича Петијевићева.

Андрићева кућа од 1968. године имала је разне намјене, да би 2018. године била покренута иницијатива за њену ревитализацију.

"Кућа је ревитализована у периоду од 2018. до 2020. године, залагањем општине Херцег Нови, уз нарочиту подршку институција и појединаца. Пројекат је финансијски подржала Европска унија у оквиру ИПА пројекта "Цо.Цо.Тоур", уз помоћ Агенције за локалну демократију из Никшића, који за циљ има очување, унапређење и промоцију природних и културних богатстава приобалних заједница", наводе из КНИА.

У ревитализованом Андрићевом дому на Топлој данас се може видјети стална музејска поставка која носи назив "Андрићеве новске стазе, лица и предјели", чији су аутори доктор Владимир Рогановић, историчар књижевности, и Татјана Корићанац, дугогодишњи кустос Андрићевог музеја у Београду.

"У приземљу куће и на степеништу које води на први спрат изложене су фотографије из живота Андрића у Херцег Новом, снимци начињени на тераси и у башти куће, а на спрату фотографије са свечане додјеле Нобелове награде у Стокхолму и из дипломатске службе писца. Представљене су и његове прве фотографије у боји. Текстови који прате фотографије су цитати из 'Знакова поред пута' и књиге аутора поставке 'Андрић у Херцег Новом'. Изложена је реплика Нобелове награде (дипломе и медаље) и стилско огледало и конзола, једини сачувани комади намјештаја из времена Андрићевог боравка у кући", објашњава Петијевићева шта посјетиоце очекује кад закораче у просторије које су биле Андрићев дом, а на којем су данас аутентични прозори и врата, улазна капија, унутрашње степенице, веранда, терасе, фасада...

Башта, у којој су Иво и Милица гајили бројне биљне врсте, пројектом реконструкције преуређена је како би се добио амфитеатар - простор за одржавање културних програма, а током љета одржане су бројне промоције књижевних дјела, хуманитарно вече, камерни концерт, прес-конференције, док је у дну баште смјештена Андрићева биста, рад академског вајара Николе Коке Јанковића из 1974. године.

"У години када се навршава јубилеј 60 година од додјеле Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу, његова кућа у Херцег Новом отворена је за јавност. Чињеница да је за мјесто гдје ће подићи једину кућу у животу одабрао баш Херцег Нови изазива понос и радост свих Новљана, а такође и свих љубитеља његовог дјела. Посјетиоци сада имају прилику да посјете његов дом, да проведу неко вријеме у његовој кући, уживају у погледу у којем је он уживао, да се упознају са занимљивостима из његовог живота у Херцег Новом", говори Петијевићева за "Независне" о значају ове куће за Херцег Нови и очувању Андрићеве заоставштине.

Према ријечима предсједника општине Херцег Нови Стевана Катића, циљ и мисија отварања КНИА су сљедећи: "Наша је жеља да свако ко живи у Херцег Новом или у њега дође зна зашто је Андрић битан нашем граду, држави, цијелом региону и свијету, те шта је великог писца и дипломату привукло новским улицама и трговима."

Додао је да је његова жеља да Кућа Ива Андрића дијели судбину његовог дјела - "да буде ствар трајнија од свих нас, мост међу народима који на најбољи начин представља наш град, мјесто свјетлости, напретка и човјечности, творевина која повезује све генерације".

"Кад сједим пред кућом, ја имам пред собом видик који изгледа као да га је бирао неки љубитељ природних љепота, а не игра случаја. Видим широм отвор Боке и цијелом његовом непрекидном дужином оштру ивицу мора, као затегнут конопац тамносафирне боје, од рта Луштице, до Пунта Оштра, на ком моја машта изводи поваздан своје невидљиве и нечујне игре и пеливанлуке. То је освијетљен чудесни излог сачињен од недогледне пучине мора и небеске ведрине, без облачка и таласа, без брода на видику", ријечи су које је Андрић записао у "Знаковима поред пута", а које најбоље описују како се осјећао у Херцег Новом и кући у којој је живио најљепше дане.