Kада је са 26 година дошао у манастир Житомислић, тада млади монах Данило затекао је само рушевине, а на први поглед је изгледало страшно. Међутим, благодат и мир исијавали су из сваког порушеног камена.

“Не бих да дјелујем патетично али док сам још служио у Тврдошу, често бих овдје долазио и сједао на рушевини и било ми је много лијепо. И када је владика Григорије одлучивао кога да пошаље овдје, ја сам му пришао и рекао – Ако немате кога, ја нећу да се намећем, али ја имам жељу да идем на службу у Житомислић. Ја сам тада био на добром положају, као старјешина Саборног храма али нешто посебно ме вукло у ову светињу“, прича нам отац Данило.

Манастир Житомислић као један од највећих светиња у нашој земљи и шире, био је до темеља порушен.

„Манастир чије је братство вијековима градило историју нашег српског народа на овим просторима и врло често страдајући кроз све ове ратове који су иза нас. Он је задужбина славне породице Милорадовић- Храбрена, столачких властелина. На свом посједу они су подигли четири задужбине : цркву у Kлепцима, у Тријебњу, цркву у Ошањићима код Стоца и као највећу задужбину Манастир Житомислић који 1566. године подижу добијајући дозволу од тадашњих турских окупационих власти с тим да у ферману невесињског хадије пише да се Милорадовићима даје дозвола да обнове цркву. Тако да је ова светиња старија од Милорадовића, они обнављају постојећу порушену светињу и то је потврдила реконструкција коју смо ми радили у новој обнови, да под темељима цркве из 16. вијека постоји и старија црква а само недалеко одавде постоји ранохришћанска базилика која свједочи о том раном хришћанству на овим просторима“, објашњава игуман Данило истичући да је рушење ове светиње страшан и болан догађај за сав наш народ у Херцеговини.

Разговарала Сунчица Пешић.