лумица Наташа Нинковић, Требињка с београдском адресом, у оквиру регионалне турнеје са представом „Прах“, у којој игра заједно с колегом Зораном Цвијановићем, посјетила је и родни град.

За Нинковић је то био први излазак пред требињску публику након 35 година, током којих је остварила велики глумачки успјех. Стога се на самом почетку разговора осврнула на успомене које носи из родног града.

Ријетки простори

– Зашто никада у ових 35 година нисам дошла, не знам. Имала сам представу с којом сам могла доћи, али ме нико није звао. Војин Ћетковић и ја играли смо десет година „Љубавна писма“, али очигледно је требало да дођем са Цвијановићем. Драго ми је да је сала била препуна. Осјетила сам добродошлицу чим сам изашла на сцену тако да нисам имала трему, али велику одговорност да. Била сам некако посебно инспирисана. Изненађујуће је да се у тој сали гдје смо играли, ништа није промијенило. Драго ми је што је требају реновирати, али с обзиром на то да је специфична, тај ко буде то радио, мора бити посебно пажљив, јер су такви простори ријетки – говори глумица.

Требиње увијек спомињете, за разлику од неких Ваших колега, који су се, такођер, ту родили.

– Искрено волим родни град. Себе, просто, видим негдје овдје у каснијим годинама. Вратит ћу се. Неће то бити само овдје, али сигурно ће бити и овдје. Тако себе видим. Лијепо ми је у Требињу, разумијем менталитет, волим овај камен. Самим тим што много волим, имам и много замјерки. О лошим стварима овдје се уопће не прича. Тако да бих, уз сву моју љубав, промијенила у Требињу нешто набоље.

Почели сте у требињском аматерском позоришту, гдје сте добили и Златну маску на Фестивалу фестивала. Значи ли то да сте одувијек жељели бити глумица?

– Од малих ногу се бавим глумом, али о њој уопће нисам размишљала као о свом животном позиву. Нисам тачно ни знала шта то значи. Вјероватно сам од ријетких која је тек негдје на трећој години академије схватила да то желим бити. Тада сам први пут стала на професионалну сцену, играли смо „Укроћену горопад“ у Народном позоришту Београд. Осјетила сам неко посебно струјање, и у зраку, и у мени, и рекла сам, то је то. До тада сам се стално колебала, жељела сам отићи изван земље, изван свега.

Је ли филм „Спаситељ“ одредио Вашу судбину?

– Утјецао је много. То је она одскочна даска. Управо сада треба да с Гагом Антонијевићем (Предраг, оп. а.) радим серију „Фиоке и фасцикле“ за РТС тако да ћемо поново радити заједно послије, не знам ни колико година, мислим 18. То је, просто, човјек према којем осјећам захвалност. Унапријед сам му рекла да ћу радити серију, текст нисам ни прочитала, што апсолутно не личи на мене. То је, уствари, прва полицијска серија код нас, трилер у америчком фазону, рекла бих.

„Спаситељ“ Вам је отворио и врата Холивуда. Имали сте понуде да тако радите?

– То је било давно и свега се сјећам као кроз маглу. То је завршена прича, прошлост којом се не бавим. Изабрала сам други пут, на којем сам истрајала, и није ми због тога жао. Све што мислим да треба да одиграм, доћи ће.

Значи, сретни сте?

– Наравно! Породица је здраво, окружена сам људима које волим и који ме воле, радим посао који волим и не бринем се за егзистенцију. То су и сувише довољни разлози за неки мир и нешто што зовемо срећом. Да сам сретна у земљи у којој живим, нисам. Довољно је да се осврнем око себе. Све сам мислила нешто ће се промијенити. Мијења се, али нагоре. Имамо земљу из које млади људи одлазе, савјетујем и својој дјеци да срећу траже изван Србије, знајући да их тамо не чекају путеви посути ружама него, напротив, тамо ће вјечно бити странци, али све је боље него наша свакодневица.

Какав је био осјећај када сте сазнали да носите близанце?

– За то има једна претприча. Била сам у Цркви св. Ђорђа у Египту са познаницом која, иначе, живи у Њујорку. Када су чули одакле долазимо, отворили су цркву само за нас. Након неког времена, позвала ме је и рекла ми да ме је сањала у плавој хаљини и да у обје руке држим по једно дијете. Питала ме је јесам ли трудна, рекла сам јој да нисам. Али, након десет дана, испоставило се да јесам. Сјетила сам се њеног сна и питала доктора да можда не носим близанце. Питао ме је одакле знам, а ја сам се просто сјетила цијеле приче и рекла: “Неко је тако хтио.”

Твоја судбина

Играли сте у бројним представама, филмовима, ТВ серијама… Можете ли издвојити неку улогу?

– У Југославенском драмском позоришту у Београду, које није моја матична кућа, али га веома волим и цијеним, играм Андрићеву „Госпођицу“ и за улогу која ми је изузетно драга, увијек ми треба посебна концентрација. Драго ми је да сам лик Рајке Радаковић успјела оживјети, проживјети те да смо овом представом доказали да је Андрић и позоришни писац. Дуго је важила теорија да он просто не може опстати на сцени, јер је сав у описима. Могу рећи да смо у томе успјели.

Имате ли поруку за младе који се желе бавити глумом?

– Ону Чеховљеву: „Пази на свој карактер, он постаје твоја судбина.“

Пјешачим поред ријеке

Шта радите у слободно вријеме?

– Читам и слушам музику, пјешачим поред ријеке, и то у раним јутарњим сатима.

Хвала Феђи што нас је спојио

Сарађивали сте с Феђом Исовићем у серији „Луд, збуњен, нормалан“, гдје, осим вас, играју и Марија Пикић, Игор Сврдлин и Дарко Куртовић. Све Требињци, заједно с Исовићем.

– Хвала Феђи што нас је спојио. Било је то кратко, али лијепо искуство, пуно смијеха, размјене искустава. Још нисам стигла то погледати, али сам чула да је духовито и лијепо. Исовић је добар писац, надам се неком новом позиву.

П.М.