Дом ученика у Требињу постоји од 1947. године, јер се послије Другог свјетског рата јавила потреба за смјештајем ученика из окружења који похађају средње школе у наше граду. Дом је више пута мијењао назив и локацију, а у њему су стасале бројне генерације Херцеговаца, који сада живе и раде диљем свијета. Одавде су изашли и бројни најбољи ђаци генерација у требињским средњим школама. Низ његове балконе, на везаним чаршафима, несташнији су бјежали у град након повечерја. Рађале су се љубави, а низ образ је клизнула и покоја суза – најчешће због носталгије за родитељским домом.

Све те године на дјецу су пазили запослени у Дому ученика, од кувара до васпитача, а један човјек посебно је уткао себе да „домској“ дјеци створи што боље услове за живот и учење, па можда отишао и корак даље, да их као други родитељ изведе на „прави требињски“ пут. Његово име је Јово Грујичић.

Ових дана Јово Грујичић одлази у заслужену пензију, а његов радни вијек испуњен напорима да Дом ученика заблиста разлог је нашег разговора. Када је изабран на мјесто директора ове установе, а било је то 1998. године, пред себе је, прича нам, зацртао циљ да свако дијете у Дому има услове као код куће. А били су тада у старој згради на пијаци, која је датирала с краја 19. вијека. Видно оронула није била адекватна за становање дјеце и требало је много труда, рада, воље и домаћинског односа према радном мјесту да би 2010. године Дом прешао у реновирани објекат који се налази у некадашњој касарни.

Јово Грујичић је професор психологије и педагогије. Радни вијек је започео у Ријеци, а наставио у требињској Индустрији алата да би рат провео на „линији“ и након повратка из рата, негдје 1997. године јавио се на конкурс за директора Ђачког дома, како се Дом ученика тада звао. Од 1998. године када је постављен на мјесто директора, није ни сањао да ће 23 године бити руководилац, али, по сопственом признању, није ни желио да иде на неко друго радно мјесто – мјесто на коме неће морати да ради и гдје неће имати резултате рада.

„Прихватио сам Дом као моју другу кућу и тако сам се односио према њему. А и сами знате да кућа тражи стална улагања, да о кући треба водити рачуна. Поготово што смо били у старој школи на пијаци, у којој су за вријеме и послије рата биле смјештене избјеглице, а у току рата било је и склониште и плус су ту живјели ђаци. Објекат сам по себи стар, из 1894. године. Доста девастиран. Тако да смо прво почели са реновирањем. Мало по мало. Било је тешко, доста тешко. Из разлога што није било средстава. Свега је било, сем новца. Али смо се сналазили, мало по мало, привлачили смо пројекте међународних организација.“ – евоцира успомене Јово Грујичић и прво полази од најтежих тренутака.

По њему, један такав је био, кад је спрат, у дијелу гдје су мокри чворови, пао у приземље. Срећом нико није настрадао.

„Тај објекат није био сигуран за дјецу. Нисам могао дозволити да се некоме нешто деси. Морали смо селити. Тражио сам средства из Министарства као и локацију за пресељење. Чим се ситуација у друштву и држави мало стабилизовала, указала се прилика за простор у касарни. Кад су се обје бивше касарне дијелиле ми смо требали добити, заједно са Студентским центром, половину једног објекта. Међутим тадашњи декан Факултета за производњу и менаџмент није дозвољавао да Дом буде уз факултет. Тако да нисмо добили ту локацију. Када су се дијелила друга два објекта, ми смо добили пола једног објекта и добили смо бившу мензу касарне као ресторан. То су била два потпуно различита објекта. Мени се то није свиђало јер је требало обезбиједити функционисање два објекта, требало је више радника. Нисам то прихватио. Прихватио сам само овај објекат за смјештај надајући се да ћемо у том дијелу који смо добили смјестити кухињу, јер дјеца ту бораве 24 часа па нам је кухиња неопходна. Такође, неопходан нам је био и простор за учење. Пола објекта нам је било мало. У другом дијелу објекта простор је био намијењен агенцији за пољопривреду, катастру и грунту. Они ту никад нису уселили па смо се ми полако ширили. Кад смо коначно добили простор, јавио се други проблем.“ – прича нам Јово кроз какве муке су прошли запослени у Дому ученика у посљедње двије деценије.

 Огроман простор је захтијевао и велика средства за реновирање. И опет Јово није устукнуо. Са сарадницима је планирао да направи нешто што ће служити на дужи период.

„Будући да ту није било плоча него су били дрвени подови морали смо све рушити. Срушили смо све сем зидова. Био сам упоран. Тражио сам средства на све стране. Ишао сам често у Министарство просвјете на разговоре. Није ми било тешко јер нисам тражио за себе, тражио сам за дјецу. Мало по мало и добили смо три транше, неких 750 хиљада конвертибилних марака. Много су нам помогли и у Хидроелектранама на Требишњици. Хвала им у име дјеце која су овдје стасала за живот.“

Послије рата је била велика потреба за смјештајем. Морали су радити на принципу бодовања. У граду није било приватног смјештаја, а ни родитељи нису имали средства за подстанарство.

„Реновирањем новог објекта ишли смо на што већи капацитет. Сада је капацитет објекта 220 лежајева. Намјерно смо то радили, већи капацитет са учионицама, са трпезаријом или боље речено са ресторанским дијелом, двије велике сале, великом кухињом. Сада ученици имају услове као да су кући. Имају опремљене учионице, салу за учење, могу да уче по собама.“ – описује нам Грујичић како су дошли до данашњих услова у Дому.

Отварањем средњих школа у осталим херцеговачким општинама, у једном тренутку потреба за смјештајем ученика јењава те је 2014. у Дому ученика Требиње боравило само 16 ученика. Ове године их је 92.

„Дјеца у Дом долазе због новоотворених школа и занимања. Поготово је велико интересовање за Дом откад је отворено усмјерење за куваре. Ту је велика заинтересованост. А тек би била потражња да се отвори грађевинска школа. Дакле, попуњеност у Дому зависи од наставних профила у Средњошколском центру. Ми врло мало на то можемо утицати. Међутим кад је овај број опао, нисмо се предали иако нас Министарство плаћа према броју дјеце. Министарство плаћа онај број радника колико има васпитних група, колико је дјеце. Као одјељења у школи. Ипак, ми ниједног момента нисмо били без плате, нисмо раднике отпуштали чак смо успијевали и да зарадимо. Поред соба за дјецу, од самог реновирања, оставили смо један дио соба за издавање. Увијек смо пратили које се манифестације кад организују и покушавали да понудимо наш смјештај са исхраном. Такође, организовали смо и доста коктела за друге установе и фирме. Некад ни то није било довољно па смо прије 19 година у договору са Министарством омладине и спорта почели да организујемо Љетну школу спорта. А онда би чак морали да запослимо још десетак сезонских радника. И не само да није фалило за плате него смо из тих додатних зарада око 400.000 конвертибилних марака уложили у сам објекат.“ - поносно истиче човјек чији радни вијек очигледно није био узалудан.

Већ годинама родитељи чија дјеца живе у Дому ученика плаћају мјесечну цијену од 75 конвертибилних марака. Разлику до пуне цијене, до 190 марака, плаћа Министарство просвјете. Плаћања су ослобођена дјеца погинулих бораца и ратних војних инвалида од прве до пете категорије, а услови у Дому су на високом нивоу. Свака соба има сопствено купатило, климу, централно гријање, а већина и телевизор.

„Нисам завршио све што сам планирао, али се надам да ће нова екипа наставити мојим стопама. Хвала свим моји запосленим и сарадницима. Били смо тим за пожељети и зато им ја остајем подршка. Дом је моја друга кућа и ту сам да помогнем колико ја могу и колико они буду тражили.“ – рекао нам је Јово Грујичић за крај нашег разговора видно поносан што у пензију одлази из сређене куће пуне дјечије граје, а ми му желимо да пензију што дуже користи у добром здрављу.

ЖИВОТ У ДОМУ

У разговору смо сазнали да су у Дому ученика посебно поносни на чињеницу да су три године заредом (2017, 2018. и 2019. године) дјеца из Дома била најбољи ђаци генерација у требињским средњим школама.

„Потпуно је другачије кад сте професор у школи јер кад завршите час тада углавном престаје ваш контакт с дјецом, а ми овдје живимо све њихове успјехе и падове. Њихови проблеми, лични и породични, постају и ваши. Знали смо се наљутити једни на друге. У Дому је све прописано, од повечерја до обавезног учења, а дјеца су највише мрзила повечерје јер је у 22 сата. Било је бјежања па смо ставили камере. Међутим џаба и васпитач и ноћни портир, они нађу начина да побјегну у град, а будући да смо ми одговорни за њих и њихов живот онда морамо реаговати. Данас, нема континента са кога се не јављају кад год се за то укаже прилика. Добра су то дјеца. Сви су изашли на прави пут. Доста их је завршило факултете, формирало породицу... Поносан сам на свако дијете које је макар једну ноћ преспавало у Дому ученика!“

ПА ШТА, И МИ СМО БЈЕЖАЛИ?!

„Мене највише насмију родитељи кад почну да бране несташлуке свог дјетета правећи му медвеђу услугу. Имали смо дјецу која вежу чаршафе у чвор и спуштају се да бјеже у град. Један ученик је тако клизнуо низ чаршаф и пао и повриједио се. Звали смо родитеље, а родитељ каже - Па шта, бјежали смо и ми! Срећом нисмо никад доживјели нешто што нисмо жељели. Ту су пресудну улогу одиграли одговорни васпитачи који су на вријеме реаговали и на доста тога упозорили.“ – открива нам Јово и понеки детаљ из домског живота.