Пећка патријаршија, манастир Грачаница и Црква Богородице Љевишке уврштени су 20. јула 2006. године на листу свјетске баштине УНЕСКО.
 
Најзнаменитију српску средњовјековну грађевину у Призрену некадашњу катедралну цркву Богородицу Љевишку 1306-1307. обновио је краљ Милутин на остацима цркве из 13. вијека.

Од тробродне цркве направљена је петобродна црква, са пет купола, нартексом и егзонартексом изнад којег је постављен звоник са двије капеле.

Протомајстор цркве Никола направио је оригинално рјешење спајањем тробродне базилике у основи и концепције храма уписаног крста у горњој конструкцији.

Током турске окупације претворена је у џамију, а фреске су обијене и прекречене.

Два слоја фресака чине суштину умјетничке заоставштине ове цркве. Први слој је са почетка 13. вијека и састоји се од три фреске /Свадба у Кани, Исцјељење слијепог и Богородица са Христом Хранитељем/.

Други слој фресака настао је између 1307. и 1313. године, а аутори су група талентованих сликара на челу са Астрапом. Издвајају се портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине.

Основна новина живописа је продор нових тема из циклуса Страдања и Чуда, увећавање броја фигура које учествују у сценама и развијање симболичног језика, алегоријског, метафоричког и персонификацијског значења, што указује на усвајање новог византијског умјетничког стила, ренесансе Палеолога.

Манастир Грачаница је манастир Српске православне цркве на Косову са црквом посвећеном Благовјештењу.

Године 2006. доспио је на Унесков попис мјеста свјетске баштине у Европи под називом Средњовјековни споменици на Косову, а 13. јула 2006. године долази на попис угрожених мјеста свјетске баштине.

Манастир Грачаницу подигао је српски краљ Стефан Урош Други на мјесту старије цркве и намијенио за катедралу липљанским епископима. Слике на зидовима завршене су 1321-1322. године. Нешто касније, црква је добила велике отворене вањске зидине.

Осамдесетих година 14. вијека манастир је страдао од Турака и том приликом су изгорјели многи илуминирани рукописи. Послије обнове, грађевина је поново оштећена у години Косовске битке 1389.

Након пада Новог Брда под Турску власт наступила су тешка времена за манастир и грачанички митрополит је морао побјећи. Тек у 16. вијеку Грачаница поново оживљава.

Године 1540. у њој је отворена једна од најзначајнијих српских штампарија, а око 1570. године припрата је затворена и осликана. Око 1620. године цркви је обновљен кров и изграђен јој је нови иконостас.

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поново од 1557. до 1766. године.

Заслуге за обнављање Пећке патријаршије током турке окупације могу се приписати тројици везира: Рустем-паши Опуковићу, Али-паши Семизу и Мехмед-паши Соколовићу.

За дјело српског народног уједињења обновљена Пећка патријаршија је учинила највише.

Датум оснивања манастира није познат, али се претпоставља да је још за живота Светог Саве ова локација постала метохија /земља у власништву манастира/ манастира Жича, који је тада био сједиште српске цркве.

Архиепископ Арсеније Први ту је изградио Цркву Светих апостола, у жељи да смјести средиште Српске цркве. Око 1250. године услиједило је њено уређење.

Током 14. вијека учињене су незнатне промјене на Цркви Светих апостола, која је касније осликана. Од 13. до 15. вијека, те касније опет у 17. вијеку, поглавари Српске православне цркве и архиепископи Пећке патријархије сахрањивани су у црквама овога манастира.

Обнова комплекса започета је у јулу 2006, а довршена у јулу исте године.

Главни задатак био је заштита од утицаја временских прилика, али и поправак унутрањших зидова, те вањског изгледа.