Француски географ и етнолог Гијом Лежан боравећи у Требињу у љето 1858. године описао је "плаву Требишњицу" и за њу рекао: "Широка, али без дубина, она шири своју бистру површину између обрађених брежуљака и башта, које оплођава помоћу кола или нориас, како би рекли у Шпанији".

И познати француски сликар А. де Бар средином 19. вијека осликавао је требињско насеље Градину и, одушевивши се љепотом Требишњице, на тој слици је насликао водено коло на Блацама, а на супротној обали добро познато Малтезово коло.

Словеначки племић, писац и часник Јернеј Андрејка био је очаран требињским пејзажем за који каже да, захваљујући колима која извлаче воду из ријеке Требишњице, изгледа као рајски врт у спрженом херцеговачком кршу.

А и требињски пјесник Јован Дучић описао је један доживљај на Мркљинама, код Гомиљана, који је везан за требињска кола. О посебности ових кола или долапа говори и чињеница да су поред градског центра и Старог града у Требињу управо најчешћи сликарски мотиви ова кола са Требишњице, као трајна успомена на боравак у Требињу.

"Долапи или кола, како се каже у Требињу, на Требишњици постоје од 18. вијека. За њихову градњу заслужан је Мујага Хаџихасановић. Мујага је ове направе за наводњавање примијетио када је ишао на хаџилук. Заправо, он је примијетио њихову ефикасност и по повратку у Требиње успио да направи први долап", испричао је ово Симо Радић, музејски педагог у Музеју Херцеговине у Требињу.

Остала је та прича да је Мујага Хаџихасановић, путујући на хаџ, у Мисиру запазио направе које из Нила избацују воду на жедне оранице претварајући их у рајске баште оковане пустињом. Предање такође каже да је истог тренутка од летвица направио макету долапа, па се, по његовом повратку с хаџа, под Придворцима, код Требиња, убрзо почело окретати чувено Хаџихасановића коло. Овај посљедњи крик технологије прихватили су и други земљопосједници па су се за свега неколико година на Требишњици нанизале вјешто урађене копије долапа све до у врх Корјенића, јер је низводно од Требињског поља ријека љети пресушивала.

Чувени турски путописац Евлија Челеби пролазећи овим крајем забиљежио је како је на Требишњици пребројао стотине долапа. Требињци кажу да је Челеби увелико претјерао с овим стотинама, те да их на Требишњици никада није било више од двадесетак, можда у нека пријашња времена и четрдесет оваквих кола, те да је вјероватно туда наилазио у кишном периоду када су сва била стављена у погон. Али, сви се слажу с чињеницом да су долапи и данас један од симбола и заштитних знакова Требиња, по чему је, између осталог, цијели овај крај остао познат.

"На подручју Требиња било је око 60 кола и оно што је занимљиво јесте да су већином имали своја имена - по оним породицама које су их направиле. Тако постоје Малтезово коло, Хаџихасановића, Ћатовића, Бакшића, Дучића, Иванковића... То није значило да их само та породица смије користити, већ су били доступни и другима", објаснио је Радић.

Према његовим ријечима, у почетку су долапи прављени од јеловине, али се показало да она није дуготрајна.

"Потом се прешло на дрво мунике, једне врсте бора, и могла су да трају до 50 година. Заштита кола радила се катраном те је тако било успорено пропадање. Добар мајстор је за 10 дана могао да направи један долап. Познати мајстори за прављење кола били су Назиф и Џафер Арсланагић, Перо Вучуревић те мајстори из породице Крушевац. Након тога правио се јаз како би се задржала вода, а потом се правила кулина, камени дио у који се уметало коло. Вода је покретала коло, а уз помоћ мреже канала стизала је до њива у пољу", истиче Радић.

Ове горостасе на Требишњици често мијешају са воденицама, али им је намјена другачија јер су кориштени искључиво за наводњавање те красе несташну Требишњицу, а путнике и туристе и данас остављају у великом чуду.

Требишњица засигурно носи шампионску титулу највеће понорнице у Европи, а у народу се готово никад или ријетко прича да је била веома омражена јер је, према ријечима мјештана, некада знала бити изузетно непредвидива и враголаста, због чије су ћуди овдашњи земљорадници морали изналазити различита рјешења како би све своје усјеве и сав посао прилагодили дивљој природи. С обзиром на то да је за вријеме дуготрајних киша Требишњица избијала у стотину малих извора, неких изузетно јаких и снажних, читав би овај крај био преплављен водом па би се чинило да се земља никада више неће осушити.

Баш као што постоји и мало записа о неукротивој Требишњици, такође је и мало записа о долапима који је красе, а њихова вриједност, поготово у прошлости, била је велика јер се на тај начин наводњавало Требињско поље и добијала су се чак два усјева годишње.

О томе колико су долапи добри и важни за Требињце говори чињеница да се и данас користе нарочито низводно од Требиња, с тим што су дрвена кола замијењена металним и представљају праву туристичку атракцију.

"Овакви примјери народне архитектуре, колико је мени познато, у околини могу се пронаћи једино на ријеци Буни поред Мостара. Требишњица, некада највећа понорница, поред долапа имала је и велики број млиница јамара, прављених на понорима дуж тока ријеке. Ови млинови нису у функцији од изградње хидроелектрана и бетонирања корита ријеке, али и даље са долапима употпуњују пејзаж дуж тока Требишњице и представљају праве бисере народне архитектуре", закључио је Радић.