Јован Дучић велики песник, дипломата и родољуб написао је три своја тестамента.

У првом тестаменту писаном 1930. године поред осталог наводи да ако умре ван Требиња да се његово тело пренесе и сахрани у Требињу.

У другом тестаменту писаном 1935. године у Риму описује где би у Требињу требало да почива његово тело. Не на гробљу, него на неком оближњем брду и како би требала да изгледа гробница коју ће сам направити.

На почетку Другог светског рата, Дучић је као дипломата Краљевине Југославије напустио Шпанију 2. јула 1941. године и дошао у Лисабон, где је 17. јула 1941. године написао свој трећи тестамент пре него што је из Европе отишао у Америку. Превод с оригинала чува се у Архиву САНУ.

У тестаменту Дучић наводи да се велики део својих финансијских средстава налази у банци у Њујорку, као и један део у Београду, у Хипотекарној банци и да су његових 18 акција Народне банке похрањене у Француско-српској банци у Београду.

Даље пише да је своју библиотеку од тридесет сандука, уметничке слике и ствари покућства спакованих у више сандука послао у Вашинтон да се сместе у магацин нашег посланства. Један део својих ствари оставио је у магацину на назначеној адреси у Мадриду.

Дучић поред осталог наводи да је власник некретнина, празних парцела, у Београду на Бановом Брду, од којих се једна налази у улици Стеве Тодоровића број 2, а друга је одма поред њега. Пише да је један плац купио од ћерке сликара Стеве Тодоровића чији уговор се налази у адвокатској канцеларији Драгише Васића у Београду, у улици Милоша Великог број 1, а други плац од извесног Марић Јосифа, чији купопродајни уговор се налази код њега. За поменуте плацеве истиче да су уредно забележени у Земљишним књигама уреда у Београду.

За плацеве на Бановом брду у тестаменту захтева да се после његове смрти продају, а да се новац придода главници финансијских средстава.

Дучић у тестаменту таксативно наводи шта урадити са његовом имовином, коме шта и колико дати, почев од Српског културног друштва Просвета из Сарајева до фонда за изградњу православне цркве у Требињу која треба да буде у стилу Грачанице, а у којој ће једног дана почивати његово тело.

За наследнике одредио је своју сестру Соку Андрић која живи у Требињу, нећаку Лепосаву Максимовић, рођену Ћеловић, која живи у Београду и петоро деце свог полубрата Риста Глоговца.

За извршиоце свог тестамента навео је свог рођака Михајла Дучића, индустријалца у Гериjу у САД и Уроша Дучића тада директора Америчо-српске банке у Сарајеву.

Предлаже да се оснује одбор добрих и поштених Срба који би бринули о његовом завештању. У тај одбор препоручује своје пријатеље: професора Слободана Јовановића, владику Николаја Велимировића, др Владимира Ћоровића и београдског адвоката Николу Стојановића.

Јован Дучић је умро 7. априла 1943. године у Сједињеним америчким државама и тестамент је требао бити реализован.

Својевремено је из заоставштине Јована Дучића из Америке у Требиње стигао велики фонд књига, часописа, слика и више сандука са разним предметима.

Све би ово било уобичајено и нормално при извршењу навода у тестаменту да не знамо светска дешавања и судбину наведених извршилаца и њихових помагача, поготово по питању продаје плацева на Бановом брду у Београду.

Дучићев рођак Михајло Дучић, индустријалца из Герија у САД умро је 1958. године.

Професор Слободан Јовановић, правник, историчар, књижевник, биран на многе високе положаје у предратној Југославији после Другог светског рата остао је да живи у Лондону где је и умро 1958. године.

Владика Николај Велимировић је после Другог светског рата 1946. године емигрирао у Америку, где је остао све до своје смрти 1956. године.

Адвоката Никола Стојановић из Београда, рођени Мостарац, доктор правних наука, поред осталог и присталица Равногорског покрета кога су Немци интернирали 1943. године у Француску, а који се по завршетку рата вратио у домовину и био осуђен на 10 година робије и коме су била одузета сва грађанска права умро је у Београду 1964. године.

Интересантна је ствар да тада, у јулу 1941. године, при писању тестамента Дучић није знао за судбину др Владимира Ћоровића који је погинуо у авионској несрећи 12.4.1941. године, па је и његово име ставио у тестамент као помагача извршиоцима.

Због свега овога јавља се сумња да су ова два плаца у Београду могла бити продата и новац придодат главници заоставштине, јер су поједине дневне новине почетком овога века писале о протесту грађана незадовољних изгледом неуређеног плаца у улици Стеве Тодоровића између садашњих бројева 19 и 21 на Бановом брду. Тим поводом станари околних зграда истицали су да су се обраћали надлежним службама и да су им они одговорили да је то приватни посед и да немају право да га уређују. Покренули су и поступак против НН лица са неформалним сазнањем да је то посед Јована А. Дучића.

Како новинари даље наводе надлежне општинске и градске службе су ипак изашле у сусрет грађанима и плац довели у захтевано стање који се и данас уредно одржава.

Шта се дешава са овом претпоставком и сумњом, са израженом жељом Јована Дучића, шта се десило са наследницима и вером у поштовање закона?

Знамо каква је била судбина око његове жеље за изградњом требињске Грачанице и његовим мирним сном у њој. Знамо где је сада његова богата библиотека, бројни часописи, дипломатски списи, уметничке слике, камена пластика, археолошки и други предмети, његово ордење и свечана амбасадорска униформа, али остаје питање, бар за писца ових редова, о неразјашњеној судбини два плаца на Бановом брду у Београду.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић