На Ђурђевдан, прије 114 година у Никшићу је изашао први број “Невесиња”, листа за политику и књижевност.

Лист је никао на моралној побједи чувене Невесињске пушке, као плод тежње за потпуним националним ослобођењем Херцеговине од Хабсбуршке монархије, а инициран је лично од књаза Николе и тадашње црногорске владе који су давали сталну подршку Херцеговцима у њиховој вјековној ослободилачкој борби.

Издавач листа било је Акционарско друштво Никшићке штампарије, а уредник Саво Врчевић. Предвиђено је да излази једном седмично на четири стране, да годишња претплата за Црну Гору износи 4 фиорина, за Аустроугарску, БиХ – 6 фиорина, а за све остале земље 20 франака у злату.

Поред политичких чланака, прегледа и вијести, ради којих је “Невесиње” покренуто, у сваком броју објављиван је и “Подлистак” са прилозима из литерарног стваралаштва, педагогије и историје. Запажене прозне радове, од којих су неки објављивани у више наставака писали су Нико Иванковић, Максим Шобајић, Илија Златичанин, Стево Врчевић, Косто Лучић, Петар Стојановић и други писци.

“Невесиње” је изненада престало да излази 20. јануара 1899, пошто се до тада појавило свега 38 бројева. Уредништво је нешто раније обавијестило своје читаоце да је Аустрија одузела листу пост-деби за своје земље и отпрему у друге државе. Након тога изашло је још неколико бројева који су и даље помно пратили догађаје и стање у БиХ, али се лист, који је претходно добио све похвале у цијелој словенској журналистици, под притисцима није још дуго задржао.

Тачно на стоту годишњицу од излажења првог броја на иницијативу Радио Невесиња и у сарадњи са “Никшићким новинама” поново је покренут лист “Невесиње”. Ванредним бројем посвећеним дјелу и имену великог српског пјесника Алексе Шантића српска Херцеговина је на најбољи начин обиљежила 100-годишњицу прве штампане новине на овим просторима. Уз повремене прекиде лист је излазио двије године.

Листови умиру привремено, насилно или због небриге, али се често изнова рађају из својих рушевина. Да ли ће “Невесиње”, попут митске птице Феникс поново васкрснути остаје да се види.

Бечки „Стандард“ о листу „Невесиње“

Дописник Стандарда из Беча јавио је да је у Никшићу излазио лист “Невесиње”, за који се претпоставља да му је издавач лично књаз Никола, да је лист жестоко нападао аустроугарску управу у Босни и Херцеговини и најављивао скоре политичке промјене на Балкану. Затим се наводи да је лист одједном престао да излази и да “од стране Аустрије није учињен никакав званичан протест против излажења листа”

О изласку првог броја “Невесиња” Земаљска влада Босне и Херцеговине у Сарајеву извијестила је заједничко министарство финансија у Бечу да програм листа “без сумње говори о његовој великосрпској тенденцији и противљењу нашем положају у БиХ”.

Одломак из уводника првог броја “Невесиња” :

“Пријатељи и непријатељи, звани и незвани, кад нас угледају, по наравној логици, питаће нас, откуда ми сада банусмо и куд намјеравамо, па прво да их извијестимо чисто и без натезања одмах при нашем изласку.

Као што је прва пушка пукла и објавила устанак у Невесињу из руке старца Јована Гутића, те пламеном својијем захватила цијелу БиХ, привела Црну Гору и Србију да у крв загазе, па и саму руску војску изазвала да се спусти са леденијех пољана и да бој бије на Дунаву за слободу балканскијех народа, тако и ми нађенусмо име нашем листу “Невесиње” да нас подсјећа на та времена, када је српски народ устао да добије потпуну народну слободу, те усвојивши то име, златно у историји српског прегалаштва, узнастојимо наставити пером пут, гдје је пушка стала. Прихватисмо то име, да нам увијек пред очима сјаје, да и нас прегалаштво бодри за нове српске побједе…“