Дајана Алексић, гимназијалка из Билеће, недавно је промовисала своју прву збирку пјесама “Звона ћутње”. О поезији младе ауторке у рецензији писао је Мирослав Радовановић: “Млада пјесникиња посебно апострофира пјевање, умјетност као дух који не изражава само хронологију догађаја, историју збивања, већ обликује и афирмише оне људске снаге које су универзалне и припадају свим епохама.”

Препун билећки дом културе на најбољи начин одсликава колико је млада ауторка поштована у родном граду.

– Могу да кажем да сам пресрећна промоцијом, и одзивом људи. Аплаузи и сузе које сам доживјела, говоре да је труд вриједио, да сам иако млада, испунила свој сан, а ако су моје пјесме пробудиле свијест и позитивна осјећања у људима,моје задовољство је веће – каже Дајана Алексић на почетку свог разговора за Слободну Херцеговину.

Назив књиге “Звона ћутње” звучи контрадикторно?
– Ову књигу не бих могла држати у рукама под неким другачијим називом. Сви ми имамо неке мисли тајне, оне о којима размишљамо кад смо сами, било да је ријеч о историји, љубави или баналној свакодневници. Међутим, то остаје у нама, не изговоримо на глас, да ли што не смијемо, не желимо… То су изговори који обично зависа од појединца и његовог карактера. Мени је Бог дао да своје немире, размишљања, испољим кроз пјесме. Моја ћутања нису више тајна, ја сам их поклонила свима. Кроз моје пјесме ћутња је зазвонила, тиме сам побједила прије свега саму себе. Књига има три поглавља: Ожиљци, Ружин трн и Зов тишине. Ожиљци су ране сваког српског дјетета, бреме које носимо, прошлост која утиче на садашњост и будућност. Морамо бар да покушамо праштати да нам нове генерације живе у миру, али никако не смијемо заборављати. Пјесмама опомињем будемо ли обрисали из свог сјећања Косово, Јасеновац, Пребиловце, ћирилицу и крст – заборавићемо ко смо.

Пишете и о љубави.
– Поглавље Ружин трн је поезија која се не пише увијек и сваком. Истина је да најљепше настану кад је човјек тужан и тада све испољи. Љубав се доживи срцем и то је оно што вриједи и живи у нама, а пјесме су мали гласник. Зов тишине је критика свакодневнице, улажење у свијест човјека и позив за буђење, а то је оно што нам је пријеко потребно, док корачамо стазама XXI вијека.

Имате ли узор у свијету књижевности?
– Пишем од пете године и растем корачајући стазама сазријевања моји узори су се мијењали. Имала сам срећу да одрастам на пјесмама Мике Антића, Душка Радовића. Временом мој видокруг се мијењао, дивила сам се и дивићу се Шантићу, као једном од највећих. Мислим да би Дучићу и његово “Вјерујем у Бога и у српство” требао да нам послужи као стални подсјетник. Сулудо би било не поменути Десанку и остале наше велике људе пером, али и срцем.

Члан сте ЗК Освит који сваке године избаци по неколико нових наслова. Како би објаснили феномен писане ријечи у Билећи?
– Освит је феномен захваљујући Миодрагу Хрњезу Љуму. Освит ради и представе, организује путовања, издаје књиге…Да нема Љума Билећа би била успавана љепотица. Љумо има таленат да препозна таленат. Помогао ми је да савладам тврдоглавост и увјерио да поезија не познаје године.

Да ли је тачно да више преферирате природне науке ?
– Некако од основне па до средње школе, опробала сам се у разним областима: математици, историји, предузимаштву, сликању и са поносом могу рећи да сам освајала значајне награде. Те дипломе красе зид моје собе, али далеко вриједније од тих папира је познанство са људима који су ме научили да се борим. Сваком појединцу важне су лекције у којима научи да немогуће постаје могуће, и да човјек може да се оствари у више области. Свако од нас може само ако хоће. Размишљам о упису на неки факултет који изучава приордне науке, али шта год да будем студирала перо нећу бацити. Пјесме су огледало и док буде мене биће и њих.

Стиче се утисак да дјеца из Билеће имају посебан афинитет према српском језику. У којој мјери је за то заслужна билећка гимназија?
– Имала сам срећу да српски у основној школи учим од професорке Десе Јањић, а у гимназији од Тање Бубрешко. Оне су знале да читавој генерацији усаде љубав према језику. Неизмјерно сам им захвална на томе.

Постоји ли неки тајни рецепт за доброг пјесника или се он ипак рађа?
– Не поричем да се на пјесмама може радити, стилски дорађивати. Међутим, пјесник мора имати “оно нешто” – спој разума, свијести и срца. Они су другачији од осталих људи, јер умјесто очију користе душу. Моја инспирација је Билећко језеро, мјесто гдје ми све почиње. Свима који воле да пишу бих поручила да не одустају, да нађу своје мјесто и да пишу срцем, јер једино тако пјесма постаје жива.

Трифко Ћоровић