Херцеговци у Србији увијек се обрадују сусрету са својим владиком. Раније најављен његов долазак на сијело Невесињаца у великој мјери је допринио да ово буде најмасовнији скуп Невесињаца и њихових пријатеља у Београду. У свом говору епископ ЗХиП објаснио је зашто према Невесињу гаји посебан однос. Бесједу преосвештеног владике Григорија преносимо у цјелости:

– Драга браћо и сестре, драги Невесињци и Невесињке, драги гости Невесињаца вечерас. Ја ћу вас замолити пошто ћу говорити кратко да се мало утишате, зато што ће онда бити као да нисмо у Невесињу, него као да смо негдје друго. У Невесињу је обичај кад један прича остали слушају.

Доносим вам поздрав од наших, од ваших, људи, браће и сестара, мајки, младића и дјевојака из Невесиња. Наш отац Зоран, свештеник и старјешина Саборне цркве у Невесињу није вечерас овдје могао бити, зато што чека пето дијете. Овдје је отац Младен, овдје су проте поријеклом и родом из Невесиња, отац Милован.

Нисам уопште намјеравао ништа да говорим, нити сам знао да треба да говорим.

У новије вријеме припремим се кад треба да говорим,  да не би нешто “излетио” или да не би нешто погрешно рекао. Пошто је Невесиње увијек инспирација, морам да вас замолим у овом преломном тренутку, а прије свега мислим на нашег Миливоја Бештића, који гледа кроз историју на један пјеснички начин, па увијек говори како је “Херцеговина посна, али поносна”. Вјерујем и хоћу то да исправим и кажем да Херцеговина уопште није посна. Јесте поносна, али није посна, него је једна је од најљепших и најбогатијих земаља на свијету.
Она је потпуно здрава земља, она има све што може да пожели један човјек за живот. Има ријеке, језера, поља, планине, има здравост, има живост. Херцеговина има оно што имају и многи велики народи, а то је свој народ који живи ван Херцеговине. То није њена слабост,  него снага.  Зато смо ми вечерас дошли да вас поздравимо.

Ми који живимо у Херцеговини, који је волимо исто као и ви, али звали су нас и Требињци и Гачани и Билећани, не треба да гријешимо душу,  али једино кад не можемо да се не одазовемо је то кад зову Невесињци. Зато што је Невесиње наш Пијемонт херцеговачки и српски, али и зато што је Невесиње сачувало највише од онога што је образ и душа нашег народа.

Кад год видим неког Невесињца од Аустралије до Америке, од Канаде до Београда увијек у лицу, било да је мушкарац или жена, да је младић или дјевојка, старац или старица, видим једну те исту слику, а то је слика благости и доброте. И то је оно што је овом свијету најважније. То, браћо и сестре, морате сачувати. То је дало васпитање које сте стицали или преко својих бака или преко својих прабака, управо у Невесињу.

Данас су људи постали окрутни, али окрутност и зло никада неће побиједити доброту и благост. Зато Невесињци увијек побјеђују добротом и благошћу и сви говоре о тој чувеној невесињској храбрости. Али храбар је само онај човјек који је добар. Зао човјек је храбар само док му се неко не испријечи на путу. Добар човјек је храбар увијек, поготово кад га неко нападне.

Зато су Невесињци храбри и то сви наглашавају, али ја желим да нагласим да су Невесињци добри и благи и то је оно што је наша највећа снага. То је оно лице људско, које је сачувано у Невесињу,  и то лице и тај образ морамо да чувамо, ма гдје да смо, ако мислимо да слободно и радосно изађемо пред наше претке, наше баке, очеве и мајке.

Пресрећан што сам вечерас овдје међу вама, као владика херцеговачки са својим свештеницима. Пресрећан сам што се ви дружите овдје као Београђани и као Невесињци и што имате своје госте друге Херцеговце и људе из других крајева. Што чувате образ и показујете га свуда гдје год ходите. Тим образом освјетљавате овај свијет оним што је најважније – а то је доброта.

Још једном вас са захвалношћу поздрављам и желим да вам буде благословено ово дружење. Учините све да сачувате невесињску доброту, чојство, људскост, достојанство,  племенитост и да то никад не изгубите. Све док тога има биће Невесиња и Херцеговине и  уопште нас, људи и Срба.

Амин Боже дај!