Неустраши Михаило Милорадовић (1771–1825) командовао је централном зоном руске војске у Бородинској бици. Историчари кажу да је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Тада, он је упутио парламентарце пред маршала Жоашена Мира са поруком да ће, ако га нападне, одмах запалити град…

Великом државнику и војсковођи, генерал-губернатору Санкт Петербурга, родом из Херцеговине, витезу реда Андреја Првозваног, грофу Михаилу Милорадовићу откривен је споменик на тргу близу Московских врата у Санкт Петербургу.

Церемонији отварања присуствовали су губернатор Петербурга Георгиј Полтавченко, савјетник предсједника Србије Радослав Павловић, амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић и предсједник Попечитељског савета Центра националне славе и фонда Андреја Првозваног Владимир Јакуњин, као и представници команде западног војног округа (представника БиХ није било?!).

Говорећи на церемонији, Георгиј Полтавченко је нагласио да је ово први споменик Михаилу Милорадовићу у Русији, споменик “вјерном сину Русије, хероју Отаџбинског рата 1812. године, кога су савременици уважавали и цијенили као талентованог војсковођу, али и као образованог и паметног државника који је много урадио за Санкт Петербург док се налазио на његовом челу као генерал-губернатора“.

Михаило, потомак средњевјековних Милорадовића-Храбрена из Херцеговине, име је добио по прадједу. Неки његови биографи тврде да се одмалена спремао за војни позив. Тако, родитељи су га послали да учи војни наук у Кенигсбергу. Касније, Михаило ће учити и у другим градовима (Гетингену, Стразбуру, Мајнцу).
У почетку, описивали су га као „шармантну незналицу“ који је толико лоше говорио француски да је једном ријечи „pittoresque“ и „synagogue“ спојио у „pittagogue“.

Милорадовић је имао дугу војну каријеру. Био је активан царски официр у ратовима Русије против Француске и Турске. Служио је и током Наполеонових ратова, под царем Александром I. Посебно се истакао у бици код Амштетена (у којој је његова улога била веома значајна) и заузимању Букурешта, потом у Бородинској бици, биткама код Тарутина, Вјазма, Кулма, Лајпцига и Париза.
Године 1809. већ је у чину пјешадијског генерала. Имао је репутацију од важног заповједника (звали су га „руски Мира“, по Жоашену Мири, Наполеоновом маршалу, као и „руски Бајара“, по француском националном хероју из 16. вијека). Историчари тврде да је био велики ривал Петра Багратиона. Уз све то, имао је и репутацију срећковића: хвалио се да се тукао у педесет битака а да никада није био рањен, нити чак огребан од стране непријатеља.

Неустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825) командовао је централном зоном руске војске у Бородинској бици. Историчари кажу да је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Тада, он је упутио парламентарце пред маршала Жоашена Мира са поруком да ће, ако га нападне, одмах запалити град. На тај начин је успио да добије седам сати примирја и за то вријеме је несметано евакуисао своју војску и преостало становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намјерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне посљедице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму.

Затим, као што је познато, услиједиле су кључне побједе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813)…
Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу насљедног руског грофа, а 1818. је постао генерал губернатор Санкт Петербурга.
Када су старији генерали отишли са сцене, Милорадовић је почео да слови као најодликованији активни официр руске војске.

Са отварања споменика у Санкт Петерсбургу

Хроничари тог времена су забиљежили да је био храбар на бојишту, хвалисавог и китњастог карактера, али, по свој прилици, није био добар губернатор.
Писац Владимир Набоков назвао гаје „галантним војником, бонвиваном и помало бизарним администратором“.

ИЗГЛЕДА да је Набоков имао добар увид у Милорадовићев живот и каријеру јер је раније руски писац и мислилац Александар Иванович Херцен написао да је Милорадович био „један од оних војника који су заузимали највише позиције у цивилном животу без икакве представе о јавним пословима“.
Да ли је Милорадович заиста био неталентован за цивилну управу или је тако брзи успон у њему оставио неке несавладиве празнине, тешко је рећи.

Када је вијест о смрти цара Александра I дошла до Санкт Петербурга, Милорадович је спријечио будућег цара Николаја I (трећег сина цара Павла), да се попне на пријесто. Од 9. до 25. децембра 1825. године Милорадович је, фактички, био диктатор Руског царства.

На крају, након што је средњи син Павла I (Константин), одбио круну, Милорадович је признао Николаја за суверена и императора, с обзиром да су Романови сами разријешили питање наслеђивања, што је и био његов циљ.
Међутим, упркос томе што је знао да се спрема Декабристички устанак (у коме су претежно либерални официри Царске гарде окупљени у тајно друштво Савез спаса покушали да свргну Николаја I и на његово мјесто, ипак, поставе Константина, не би ли довели до пријеко потребних демократских реформи у империји те Русију извукли из апсолутистичког средњег вијека) ништа није урадио да спријечи да до хаоса дође.

Ту грешку, односно трагично-лошу процјену ситуације а и свог положаја у једном драматичном контексту, скупо ће платити…

Када је на пријестоничком Сенатском тргу 26. 12. 1825. дошло до битке између снага лојалних Николају I и декабриста, Милорадовић је одјахао до побуњеника у намјери да их убиједи да остану покорни, дочекао га је метак Петра Каховског. Уз то, други декабриста, Јевгениј Оболенски, избо га је бајонетом.

Епилог је познат, декабристи су кажњени, царски пријесто није уздрман, а Милорадович је од тешких рана умро.
Када су му извадили метак из плућа, стигао је да каже: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова посљедња жеља је била да се ослободи 1.500 кметова који су му били у служби.

ГРОФ И ГЕНЕРАЛ Михаило Милорадович остао је нежења. Није имао познатих насљедника, мада се за његовог живота по Петрограду шушкало да је од глумица царских позоришта (којима је управљао) направио харем…

Лоза херцеговачко-руских Милорадовича изузетно је дуга. Дала је десетине и десетине официра, високо позиционираних државних чиновника, научника и умјетника…

Ктитори и војводе

Грофови Милорадовићи потичу од Милорадовића-Храбрена из Херцеговине. Имали су своје посједе и сједиште у регији столачких Дубрава (у Црнићима, Дубравама, Тријебњу, Житомислићу, Драчеву, Свитави, Габели). Потомци војводе Стјепана Милорадовића (14-15. вијек) били су ктитори православних цркава: Светог Петра и Павла у Ошанићима код Стоца (војвода Радосав, прије 1505); Светог Николе у Тријебњу (војвода Радоје 1534); Преображења Христовог у Клепцима код Пребиловаца и Чапљине (спахија Милисав, друга половина 16. вијека, обновио руски пјешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић, 1811.) и православног манастира Житомислић (спахија Милисав 1563, Михаило и Гаврило доносе дарове Петра Великог, 1707, даривао генерал-лајтнант гроф Григорије,1883.).

Радимља – средњовјековни укоп Милорадовића

Војвода Стјепан Милорадовић борио се против Сандаља Хранића, који је био одговоран за убиство кнеза Павла Раденовића. Синови кнеза Павла Раденовића, Петар и Радослав Павловић тражили су заштиту од Турака, који су већ пружали војну помоћ њиховим противницима. Заједно са Турцима у јесен 1415. браћа Петар и Радослав Павловић напали су Сандаља уз помоћ Стјепана Милорадовића.
Војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. у докумету који је везан за сукоб са Дубровником када је у заједници са кнезом Петром Радиновићем-Павловићем извршио напад на Дубровчане у доњој Неретви код Сливна.

Војвода Стјепан Милорадовић имао је синове Петра, Радоја и Вукића. Њихова имена помињу се у турским пописним дефтерима 1468-1469 и 1477, као спахије-тимарници, а између 1470. и 1477. повељом је признато дубровачко грађанство.

На једној судијској каменој столици поред цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима записано је «Асе сто војеводе Стипана Милорадовића, а понови га војевода Петар син му».
Радоје Храбрен Милорадовић, син војводе Стјепана и брат војводе Петра, сахрањен је под стећком у Радимљи, гдје је уклесано: “Асе лежи добри Радоје син војеводе Стјепана на својој баштини на Батногах. Сии билиг постави на ме брат мој војевода Петар”.

Војвода Петар Милорадовић, син Стјепана Милорадовића, био је главар у Хуму, старјешина катуна Храбрена, и имао вазалну обавезу да ратује за турску државу као коњаник-оклопник. У оквиру његовог тимара помиње се и село Житомислић. Војводи Петру је турска администрација потврдила право на закуп лађа од Почитеља до мора.

Једна грана Милорадовића се из Херцеговине иселила у Русију (Михаило, Гаврило и Александар), а друга је, прије пресељења у Русију, једно вријеме живјела у Хабзбуршкој монархији (Јефтимије-Јероним и Мојсије). Од браће Михаила, Гаврила и Александра Милорадовића воде поријекло три гране Милорадовића у Русији.

Срби на Бородину

У чувеној Бородинској бици, у руској војсци командовало је десет генерала Срба, већи број команданата нижег ранга и обичних војника.

Наиме, у саставу Царске армије императора Александра I, под командом фелд-маршала Кутузова, били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни савјетник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.

Бородинска битка (Петер Фон Хес)

Неки међу њима су били досељеници у Русију, на примјер Ђорђе Арсенијевић Емануил (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођену Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном су били представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. вијеку на просторе Русије за вријеме императора Петра Великог и императорке Јелисавете. Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине: Нова Сербија (северни дио данашње Кировоградске области у централном дијелу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. вијека живјело 50.000 досељеника.