На измаку године у којој се славио јубилеј – 140 година од Невесињске пушке и херцеговачког устанка, један од хероја тог времена, харамбаша Перо Тунгуз добио је посебну част. Његова фотографија је изложена на зиду београдског култног ресторана “Стара Херцеговина”.

• Поносна на прадеду: Наташа Глигорић

Наташа Глигорић, праунука овог херцеговачког јунака иницирала је са својим матичним Удружењем Невесињаца идеју да у “херцеговачкој сигурној кући”, како је легендарни писац Момо Капор описивао “Стару Херцеговину”, свој кутак добије и Перо Тунгуз.

Тај предлог је подржао председник Удружења Требињаца „Јован Дучић у Београду, Жарко Ј. Ратковић који је уједно и генерални директор фирме “Вишњица ад” у чијем саставу послује поменути ресторан, па је 27. децембра тим поводом одржана и мала свечаност.

Окупљање Херцеговаца отворио је Зоран Јањић цитатом Рајка Петрова Нога са реченицом да “стубове друштва представљају црква, преци и породица“.

Председник ИО Удружења Невесињаца у Београду Благоје Милинић је поздравио госте.

Од скора нови председник ИО Невесињаца у Београду: Благоје Милинић

– Присећајући се наших предака које је живот натерао да буду хајдуци, не смемо никад да испустимо из вида да су они својим борбама уградили темеље како државе у којој данас живимо јопш више и завичаја из кога потичемо. Сећањем на Перу Тунгузу присећамо се и првих камена темељаца нашег Невесиња и наше Херцеговине. Онај ко не познаје своје корене сасвим сигурно не може да се упусти ни у планирање своје будућности. Другим речима, нема визије без темеља, тако да ми можемо бити поносни на темеље које смо наследили.

Жарко Ј. Ратковић: Добродошли у херцеговачку сигурну кућу!

Када је пре две године основано Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду, скупштина је имала лак задатак да Жарка Ј. Ратковића, који је деценијама уназад истински амбасадор Требиња и Херцеговине у Београду, и званично именује за председника. Управо због таквог избора, мада на папиру, најмлађе херцеговачко удружење у Београду, преко ноћи је добило и највећи углед међу земљацима. 

Оставимо потомцима главе, а не поглавља: Жарко Ј. Ратковић, председник Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у 
Београду

Ратковић је одавно брендирао херцеговачке гастрономске производе, па није чудо што ћете у омиљеној бази београдских Херцеговаца угледати земљака Здравка Чолића који уторком тражи раштан са браветином “баш као што га је правила његова мајка” или Рајка Петрова Нога и Матију Бећковића који у налету инспирације стихове исписују на салветама, а генерацијама остављају бесмртну поезију. 

За овим столом легендарни Момо Капор је написао многе приче

Познато је да је овај ресторан био друга кућа Мома Капора, који ће остати вечни синоним за “Херцеговца у Београду”. У галерији великана “Старе Херцеговине” дочекаће вас ликови чија су дела далеко премашила време у коме су живели. Ту су: Јован Дучић, Лука Ћеловић, Лука Вукаловић, Сава Владиславић, Михајло Милорадовић, поменути Момо Капор, Владимир Ћоровић, Нићифор Дучић, Стојан Ковачевић…. а своје место сада је нашао и невесињски харамбаша. 

НАЈКРАЋИ ПУТ ДО ЗАВИЧАЈА: Неко у Захумље – неко у Травунију

Ратковић је добродошлицу пожелео свим гостима као и херцеговачком хероју.

– Перо Тунгуз је добродошао међу своје дичне Херцеговце. Ресторан не чини објекат него људи и његови гости. Слушао сам од мог стрица како су се Херцеговци још од доба Луке Ћеловића-Требињца и између два рата окупљали у кафани “Херцеговина” код Јова Којовића.

Песник најбоље зна: Ко чита Божове стихове, сваког уторка руча у „Старој Херцеговини“

Том идејом смо се водили када смо отварали овај ресторан додајући му назив „стара“, који од Требиња обухвата неких 200 ваздушних километара од Ливна до Пријепоља. Хтели смо да Херцеговци, како би рекао Момо Капор, имају сигурну кућу. Зидове смо обогатили портретима знаменитих личности нашег завичаја. Урадили смо то због потомака са жељом, да им не остављамо само ова поглавља-оглавља, него да им оставимо сјећање на знамените главе. Херцеговина је матична срска земља, земља дипломата, јунака… Данас се нашој галерији херцеговачких великана придужио праведни бунтовник који је пркосио двјема царевинама. Њему нису требала поглавља тада и овај колектив је поносан што је обогатио ентеријер његовим ликом.  

Могао би да пропитује и многе професоре историје: Зоран Јањић је добрим делом и едуковао присутне упознавајући 
их са многим мање познатим детаљима о Невесињској пушци

Зоран Јањић је учествовао у великом броју манифестација везаним за Херцеговачке устанке, па је најављујући говорнике одржао прави час историје.
– Перо Тунгуз је харамбаша невесињски и остао је упамћен као један од људи који је задавао највише проблема Турцима поготово њиховим караванима у трансверзалама које у повезивале Скадар – Подгорицу-Никшић-Гацко-Невесиње-Мостар. Том трасом су ишли турски каравани, а многе од њих је Перо са својим борцима пресретао и долазио до драгоцјеног плијена, највише у храни, лијековима и муницији.

Сигурно је Наташа Глигорић са својим синовима Стефаном и Милошем била напоноснија због славног претка. Наташа је открила порекло своје пордице и Пивљанских племена.

– Породица Тунгуз води порекло из Пиве, испод Стабан града (утврђења). Према легенди, неки паша је дошао у Пиву и довео два брата, два ропчета: Руђу и Бранила. Свештеник „из Поља“ их је откупио и покрстио у Николу и Јована, од којих према том предању потичу сви Пивљани. Од Руђа воде порекло Гаговићи и још нека братства (Никољштаци, славе Св. Николу), а од Бранила воде порекло Љешевићи, Аџићи, Тијанићи, Радојчићи, Расојевићи (Јованштаци, славе Св. Јована). Тунгузи су Јованштаци, који су побегли из Пиве у кадилук невесињски због турских зулума и одмазди и настанили се у селу Слато, а потом се због појаве куге пресељавају у село Сливља где се родио харамбаша Перо Тунгуз 1840. год. Из Сливаља, Тунгузи су се преселили у Улог, а на свом имању на Моринама су проводили лето. Село Стабна у Пиви постоји и данас, и тамо су остали називи Тунгузово гумно и Тунгузово врело, што доказује битисање Тунгуза на том подручју.

Природно је да се у овој кући гусле чују: Славко Алексић – мајстор на струнама

Наташа је објаснила и породичну хајдучку генезу .

Перoви родитељи били су Лазар и Аница. Жена Стана била је од братства Канкараша, својом старином Бјелице, кћер честитог Саве, а унука чувеног сердара Дуке Канкараша. Перов ујак, мајчин рођени брат био је харамбаша Петко Ковачевића из Срђевића. Перо је често одлазио код ујака Петка, и ту се формирала његова храброст, одлучност, постојаност, истрајност и друге особине које ће га истицати испред својих вршњака и предодредити му место у ред познатих људи Горње Херцеговине и Црне Горе. Тако је Перо још као младић имао довољно снаге и храбрости да се супротставља Турској тиранији, па су га Турци осудили на вишегодишње тамновање. Да би избегао издржавање казне у Видину, Перо је побегао и одметнуо се у хајдуке.

Јована Дука потврдила сарадњу Црвеног крста Раковице и Невесиња

Наташа није заборавила ни своју потомачку обавезу, па је летос заједно са рођацима и Борачком организацијом из Невесиња обновила  споменик који је  шездесетих година прошлог века подигао њен деда Данило.

Пјесник Божидар М. Глоговац се вратио на цитат Рајка Петрова Нога објашњавајући да је ипак набитнији стуб друштва породица, док је Трифко Брењо позвао присутне да са пријатељима дођу на Невесињско сијело које ће се ове године одржати 20. фебруара у Сава центру у Београду.

Востани Сербие, давно си заспала…Љуба Манасијевић

Скуп није могао да прође без гусала уз које је стихове казивао професор Славко Алексић, а посебан свечани тон цијелом догађају дао је појац Љуба Манасијевић стиховима „Востани Сербие…“

Трифко Ћоровић