Једном сте рекли: „Шта смо све преживели, добро је да смо уопште живи.“ Да ли нам је то усуд, нешто пред чим смо немоћни, што не зависи од нас, или сами себи стварамо такву судбину?

– То је изразито тешко питање и питање за милион долара. Али, заиста је невероватно да још увек дишемо и пишемо, долазимо у Лучане и Гучу и сусрећемо се са младим и финим светом. Наше речи имају некога одјека и ако песник може имати неку утеху, онда је то та утеха.

Шта у својој песничкој визији видите – јесмо ли најтеже и најгоре већ преживели или нисмо? Шта нас чека?

– Старци су обично злогуки и кад им се приближава оно у шта не верују, да ће променити свет, онда на један ирационалан начин изазивају апокалиптичне слике. Не бих хтео да личим на старце… и ту ћу да станем.

Подсетићу вас на ваше речи – да је невероватно колико хрлимо да будемо оно што нисмо. Зашто је то тако? Где смо то пресекли корене па сад хрлимо да будемо оно што нисмо?

– Да. То је и за мене фасцинантно да толики, а нарочито образовани, говоре и мантрају: „Ја сам тај који нисам!“, а наук је библијски као што Христос рече: „Онај сам који јесам.“ Дакле, народ са тако славном историјом, а многи народи, срећни народи, имају досадну историју, па народи са таквом историјом имају неке такве потомке за које сам заиста запањен да изгледају као какви егзотични бумбари са неким примарним нагонима. Да ли су то потомци оне коњице, оних костура који су се подигли и проломили Солунски фронт? Па како то за сто година, за један људски век, буде тако? У једном сонету имам стих: „Који брзо уче,/ први се потурче.“, па и то је све неко ново турчење.

Како гледате на овај пут на који смо кренули пре пар дана, који је славобитно прослављен? Знамо ли куда смо кренули, кад ћемо тамо стићи, шта ће нас тамо дочекати кад стигнемо?

– Без мене.

Како сте доживели онај дан у Паризу када је Црна Гора гласала да Косово приме у УНЕСКО, да Албанци, дакле они који су пре коју годину попалили стотину и више српских цркава, сада преузму бригу о њима?

– Када је био фамозни референдум, задесио сам се у Херцег Новом. Тај лажни референдум. Тај фалсификовани референдум. Референдум на којем су могли да гласају сви који су рођени у Црној Гори или су пореклом из Црне Горе. Само Срби, Црногорци из Србије нису могли гласати. За мене је то било равно земљотресу. И пошто сам становао у стану који гледа на Ловћен, ујутру сам се пробудио и видео сам да је Ловћен на истом месту. Одмахнуо сам руком и рекао: „Тја!“. Што би у руским романима рекли: „Нема везе.“ Док је Ловћена и оног на Ловћену, бојаће се они његовог кажипрста.

Годинама уназад, свет са нама, демократски разговара углавном језиком ултиматума и тешких захтева. То ће се вероватно и наставити. Шта да радимо? Да погнемо главу и пристајемо, да се супротставимо, где је решење?

– Кад год у животу нисам знао шта да радим, а често нисам знао, онда бих се окретао уназад и питао се шта су најбољи из мога народа у сличним ситуацијама чинили. Ето путоказа. Ето одговора на то питање. Срби нису Срби ако реагују погнувши главу на ултиматум. Има једна песма која опевава Принципа и чији један део гласи овако: „О аждајо што Словене гуташ,/Шта ли мислиш?/Нимало те пожељели нисмо/Нити смо ти оправили писмо./Не знаш добро нашки говорити,/А дошао си по Босни ходити.“ – то говори Принцип Фердинанду. Сад долазе битни стихови: „Ево теби српска граматика/ из мојега аутоматика.“ Не позивам никога јер нема ни мета, а нема ни Принципа, али је стих „српска граматика из мојега аутоматика“ узвишен.

Црна Гора је на путу за НАТО, ка онима који су нас, не тако давно, бомбардовали. Неће ни бити референдума да народ каже шта о томе мисли. Може ли се с Његошем у НАТО пакт?

. То би требало питати оног дуговладајућег велеума. Како је стигао до те демократије. Ако за тако шта фундаментално не упита народ, тако неће ни народ питати за њ.

Читав свет је у превирању. Европа преплављена мигрантима, пред нама се одвијају готово епске сцене. Бојите ли се будућности?

– Не, јер ја своју сасвим сигурно знам и ка својој будућности идем као ка сретном гробу. Има Његош дивне стихове које је Андрић истицао: „Заклињу се младу сунцу, дв’је тисуће витезовах/Цјеливају матер земљу, да им покој тихи даде./Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа.“ Без те тачке смрти на крају, бесмислена би била наша судбина на земљи. Не бојим се.

А да ли ипак треба да се држимо ваших чувених стихова: „Није све пропало кад пропало све је.“?
– Па ако некога може да утеши, нека га утеши. Али, ипак, ту је важан и онај стих пре тога: „Из нових фресака стара туга веје,/Није све пропало кад пропало све је.“ Она говори, између осталог, о томе да смо беочуг у ланцу и да не смемо обрукати претке.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић