Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Завала у Поповом пољу поводом Светог Ваведења - крсне славе ове светиње.

Владика Григорије је у данашњој пригодној бесједи истакао да је смирење спасење и да је веома битно за људски род. Он је нагласио да су Богородици "слични само они људи који се у слави и богатству не хвале, не горде, и они који у сиромаштву и слабости не понижавају и не потцјењују лик Божији у себи сакривен и саткан".

"Богородица је образац наше среће и живљења. НЈено живљење је у смирењу, неосуђивању, трпљењу, а трпјети не може нико ко нема наду, а наду не може нико да има ко нема вјеру, а вјера и нада, као што каже апостол Павле, нису ништа ако нема љубави", рекао је владика Григорије.

Он је истакао да би сваки хришћанин требало да испита своје срце и да погледа да ли је уперио прст на неког свога, пријатеља, рођака, сусједа, говорећи да не ваља, наглашавајући да би само тако показао да он сам не ваља.

Говорећи о манастиру Завала и његовом обнављању, владика Григорије је подсјетио да је први пут у Завалу дошао са умировљеним владиком Атанасијем Јевтићем 1996. године, када је све било минирано, као и да је те године отац Василије постао игуман.

"Овај манастир је био разрушен и пријетила је велика опасност да се потпуно разори и онда сам сасвим случајно упознао неке људе из Шведске и они су дали велики новац да се манастир спаси", напоменуо је владика, истичући да је отац Василије био добар домаћин и да су га брзо сви завољели, што је и доказао правећи од манастира Завала "радионицу молитве".

Манастир Завала налази се у истоименом селу у источном дијелу Поповог поља, 50 километара од Требиња. Уз манастире Житомислић и Тврдош, спада у најзначајније средиште културног живота Херцеговине.

Према народном предању, постанак Цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се за првог хришћанског цара Константина, који је након изградње велике цркве у Сланом стигао у Завалу, па видјевши да је становништво побожно одлучио да и ту сагради храм.

Током Другог свјетског рата манастир је претрпио велику штету, као и у посљедњем рату, када је оштећен и напуштен, исто као и српско село Завала.

Након рата црква и конак су обновљени, извршена је рестаурација фресака, а братство се вратило.