„Невесињско поље се простире на 17.000 хектара што је површина већа од Гатачког, Дабарског, Фатничког, Љубињског и Поповог поља заједно.“

Као да је природа овог „сивог, окамењеног и заталасаног мора“ заповједила да се читава источна Херцеговина, а најприје њена морална и бивствена пунота, стичу у Невесињу и његовој часној, никад пониженој прошлости.

Шта је то Невесиње, је ли то засебно поднебље и етнографија у динарском кршу, да ли је то источник једног старог народног надахнућа или можда плавичасти сан, освећени завјет и међаш смисла?!

Најприје ово потоње.

Писати монографију о Невесињу, збирку часних дјела и добрих залога у народу и времену, одговорна је и истински тешка научна жетва, у којој свака руковет бере смиље и босиље, али и уједе гује и поскока.

Сабрати прошлост Хума и Загорја од првих вијекова послије Христа, драму покрштавања српских родова на обалама Сињег мора, вријеме средњовјековне Вјенчачке жупе испод Велесове планине, оглашење Српске православне цркве на ријеци Заломки… па све до Митровданске битке 1992. године и утемељења Републике Српске, скупо је и захтјевно дјело.

Но, Невесињу је овај научни зборник био нужан, најприје због тога што када утихну топови, морају заповједати и грмити наука и подука. Херцеговина никад није жалила да ученост и слободу подржи и плати, зато је уређења ове монографије подржала Општина Невесиње.

Група аутора је послије вишемјесечног рада и договора успјела у почетној замисли, а синоћ је у Народној библиотеци Србије уприличена свечана промоција њиховог плода – монографије о Невесињу и његовим људима и крајевима.

У пуном амфитеатру највеће српске библиотеке, уз олтар највећег српског храма, испред иконе Светог Саве Српског, било је часно и достојно поклонити се најслободарскијем српском граду, и то у години када се навршило осам вијекова Српске Цркве.

А опет, први писани помен Невесиња потиче управо из 1219. године, када је у црквеном љетопису записано да је архиепископ Сава Немањић у Невесињу рукоположио првог епископа Хума и Приморја.

Осам великих вијекова Српске Цркве у Херцеговини и осам вијекова званичног помена Невесиња у Херцеговини!

Монографија је подијељена на три дијела – Невесиње кроз историју, Невесиње данас и Невесиње у будућности.

Највише података је понуђено у историјском одјељку монографије, а како рече један од аутора пуковник Зоран Јањић, и сам је остао затечен колико је као рођени Невесињац скромно познавао свој завичај.

Историја школства у Невесињу, први љекар и здравствена станица у Невесињу, Невесиње у Првом свјетском рату, Срби Невесињци на Солунском фронту, улазак ослободилачке Српске војске у Невесиње 1918. године, Невесиње у Другом свјетском рату, па све до Невесињске олимпијаде и знаменитих људи Невесиња. Све ово је заступљено у историјском дијелу монографије.

Начелник општине Невесиње, Миленко Авдаловић, говорио је о савременом потенцијалу Невесиња, нагласивши да су то најприје невесињски ђаци и студенти, те да Невесиње има највише награђених ученика из математике и физике у Босни и Херцеговини, изузетне спортисте и реалне основе за развој и напредак.

Он се осврнуо на изградњу енергетских објеката у оквиру пројекта „Горњи хоризонти“, а којима ће Невесиње добити велики финансијски улог за развој и запослење. Изградњом модерних путева Невесиње ће се повезати са великим градовима Босне и Херцеговине и Европе, али и суочити са новим-старим изазовом како задржати одлив становништва.

Невесиње је родило велике љекаре, др Петра Миљанића оснивача Санитета и првог школованог љекара у Краљевини Црној Гори, др Риста и др Милана Жерајића, браћу и љекаре Краљевског Двора Карађорђевића и осниваче болница у Нишу и Скопљу. Невесиње је родило велике слободаре, а из крви његовог Богдана Жерајића плануо је Принципов „принцип“ и стварност Краљевине Југославије.

Невесиње је родило претке пјесника Алексе Шантића, а Алекса је записао поштујући и љубећи овај град
-„Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“

Невесиње је у посљедњем Отаџбинском рату поднијело највеће жртве за живот Републике Српске. У њему је радила Ратна болница која је спасила стотине младих војничких живота, а њени љекари су оживјели дух Свете медицине. Република Српска је одликовала Невесиње – Орденом Републике Српске – својим највишим знамењем, које се додјељује за изузетне заслуге према народу и држави.

Само име Невесиње потиче од словенског назива за љековиту биљку Девесиље, свету траву која има девет Божијих сила и која исцјељује девет смртних болести. И заиста, ово је најприличније име за овај јуначки град и његов часни народ који су четири пута подизали и васкрсавали српску слободу и државност. И опет ће ако затреба, јер Невесињу је Богом даровано девет сила и девет херојских живота, на славу и част, на утјеху и радост нашег рода, цркве и државе.

ГОРАН ЛУЧИЋ