Слобода Мићаловић-Ћетковић, глумица која је стекла популарност у филмовима и серијама у режији Здравка Шотре, од којих су се неки снимали у Требињу, поново борави у овом град и снима. Овог пута у режији Емира Кустурице снима филма “На млијечном путу”.

Током боравка у Требињу српска глумица дала је интервју за “Дневни аваз”, у којем је говорила о филму, позоришту, дјеци и браку са познатим глумцем Војином Ћетковићем, њиховим близанкама, популарности...

Утјецај оца

Као веома младу глумицу, још на Академији, примијетио Вас је редитељ Здравко Шотра и позвао на снимање филма “Зона Замфирова”. Је ли је то био почетак Ваше заиста успјешне каријере?

- Апсолутно! Ја сам била друга година Академије, први семестар. Иако се на Академији не практикује да глумци раде тако рано, Шотра је мени пружио шансу, и то не само са “Зоном Замфировом”, коју сам ја успјешно искористила.

То је остало тако јако у мом срцу и сјећам се сваког момента са снимања, вјероватно зато што је то било моје прво снимање. Велико искуство с великим глумцима. Мој први кадар с Драганом Николићем, то је за младог глумца, заиста, велики подстицај и вјетар у леђа.

Ваш отац Драган је, такођер, глумац. Колико је то утицало на Вас и на Ваше сестре да се бавите глумом?

- Наравно да је занимање мог тате утицало на мене. Лесковац је мали град и онда сам ја, кад год бих ишла у школу или имала паузу, проводила вријеме у позоришту. Већ видим како своју дјецу несвјесно гурам у позориште. Гледамо неке представе, причамо о позоришту. Вјероватно се то некако тако ствара код човјека. Нисам, као мала, наилазила на разумијевање родитеља да се бавим глумом. И сада, као родитељ и као глумица, могу да разумијем зашто је то тако. То је за жену заиста баш тежак посао. Не само физички него и ментално. Када је жена, глумица слободна, када мисли само о каријери и себи, доста је лакше.

Но, када желите да оформите породицу, што ја сматрам да је сасвим природно, долази до одрицања. Јер, ја морам да оставим своје дјевојчице и да одем на нека два-три мјесеца и повремено долазим кући. С друге стране, ово је веома неизвјестан посао. Могла сам да упишем Академију и да не радим ништа, да се вратим у Лесковац. Сада разумијем страхове родитеља.  

Патетичан текст

Требиње, Шотра и улога Анђелке Бојанић у “Рањеном орлу”. Серија и филм и након ко зна колико репризирања имају своју публику.

- Морам да признам да је то била велика одговорност. “Рањени орао” доживио је, заиста, велику популарност. Нисам се надала томе, толикој гледаности. Кажу да је то најгледанија серија у бившој Југославији. И до данас је остало тако. Због те улоге сам завољела Требиње.

Тај текст, уз дужно поштовање, Мир-Јам, веома је буквалан, патетичан, тешко га је изговорити, да људи могу да прате. У то вријеме, љубићи и романи су били дивни. Али, у данашње вријеме, када су све вриједности овога свијета поремећене... У тој серији и филму говори се о невиности и о жени која страда, јер је изгубила невиност прије брака. Мислила сам да ће данашња дјеца мислити јесмо ли нормални што уопште причамо о томе. Но, Шотрина топлина и то како он умије из глумца да извуче оно најбоље, најтоплије и најплеменитије и да пренесе на екран, заиста је фасцинантна. Јер, шта год ја урадила, Анђелка је непревазиђена. Људи ме на улици зову Анђелка. Морам да признам да ми је та улога донијела и овај пројекат с Емиром Кустурицом, који сам толико жељела као студентица.

Како се носите са популарношћу?

- Мени то не представља велико оптерећење. Не можемо говорити да смо ми звијезде. Ми смо само познате личности. Једино ми сада смета када сам с дјецом, а неко ме заустави. Када сам с дјецом, желим да будем само њихова мама. И оне се, онда, збуне и веома ми је тешко да им објасним зашто ме неко, када се ми играмо у паркићу, вуче да се фотографише. У том смислу ми смета и сметају ми те неке емисије које нас прате. Мада више не обраћам пажњу.

Рекли сте једном приликом да одлазите на село да тамо живите и одгајате своје близанке Милу и Веру.

- Нисам баш тако рекла, јер је немогуће живјети на селу са мојим послом. Морам бити у Београду. Ту су позоришта, ту је моја база што се тиче посла. Него сам рекла да бих, да се не бавим послом којим се бавим, вољела да одгајам дјецу у мањој средини, у каквој сам ја расла. Па када је Факултет у питању, онда да се одлази у велики град.

Познанство с Војином десило се на снимању “Зоне Замфирове”. Је ли “Зона” за Вас и у овом смислу почетак?

- Јесам Војина упознала на снимању “Зоне Замфирове”, али то нису наши љубавни почеци. Напротив, били смо на некој дистанци. Могу рећи да се нисмо ни дружили. Ја сам тада имала 21 годину, а Војин 31, зашто да се он дружи с неким с Академије. Љубав се родила послије. Послије двије године, када смо завршили филм “Пљачка Трећег рајха”, и ту се негдје родила љубав, сасвим случајно, ненадано, на мору.

Какав је Војин као отац?

- Диван! За пожељети. Заиста је толико њежан, пажљив, стрпљив. Он је задужен за онај дио забаве. Тата је нешто посебно. Оне имају посебну интонацију када причају с њим. То је посебан однос. Оне мене искључују из друштва када је он ту. Али, ја разумијем ту повезаност. Ја сам јако везана за свог оца тако да је за мене та врста комуникације с оцем дивна и обожавам да их гледам када се играју, мазе....

Разговарате ли Војин и Ви о послу и код куће?

- Немогуће је не причати о свом послу, поготово када вас нешто мучи. Како сам десет година млађа, ја сам та која више прича, која досађује. Војин је по природи веома стрпљив човјек. Некако је темељан, а ја волим да се све одмах сада ријеши. Мало сам нестрпљивије природе. Када ми нешто не иде, онда ја данима морам да причам о томе, да нађем излаз. Он ми је велика подршка. Без тога не бих могла, заиста. Свој посао веома волим и не знам како бих да ме не прати неко као Војин. Велика је ствар да неко има разумијевања за ваш посао.

Повратак себи

Шта бисте жељели рећи за крај разговора?

- Вољела бих да се бавимо племенитим и лијепим стварима. Вољела бих, јер мислим да се то тиче свих нас и да су најзанимљивије приче нечије искуство, нечији живот и да сви ми имамо падове и лијепе ствари... У Србији је хаос што се тиче жуте штампе и програма реалности и свих тих људи који су се одједном појавили и за које мислим да ће убити генерације и генерације, уназадити их. У том смислу, вољела бих да поручим да људи промијене литературу, да промијене канал који није добар, да читају књиге, добре текстове, добре новине, да прате добре новинаре... Самим тим ће им и живот и душа бити племенитији. Жељела бих да се вратимо духовности и себи.

Одвојеност од дјеце

Пада ли Вам тешко одвојеност од Војина и кћерки када радите?

- У почетку ми је било веома тешко. Али, много радимо и у току дана немам много времена да мислим о томе колико ми је тешко. Некада сам знала отићи до куће ујутро и вратити се увечер, само да видим дјецу. И оне разумију колико је то могуће са пет година.

Моника Белучи је дивна

Током снимања филма “На млијечном путу” упознали сте Монику Белучи

- Моника се нимало не разликује од свих нас. Она је, прије свега, остварена жена. Дивна је, топла, отворена. Нас двије смо се од првог дана веома лијепо разумјеле. Уопште није постојала та женска нетрпељивост. Нас двије смо одмах успоставиле дивну комуникацију. Могу да кажем да смо постале добре колегице, које лијепо сарађују и на сету и изван сета.  

Љепота и помогла и одмогла

Је ли Вам љепота помогла или одмогла у каријери?

- Што се тиче филма, помогла ми је, али ми је одмогла што се тиче позоришта, јер влада нека прича да не можеш бити и лијеп и талентован.