У Градској галерији у Невесињу синоћ је представљена збирка приповједака „Венац за Оца“ књижевнице Весне Самарџић Капор. На промоцији су, поред ауторке, говорили магистар Момчило Голијанин, начелник општине Миленко Авдаловић и Љиља Ивезић.

Весна Самарџић Капор пише прозу и поетску прозу за коју је више пута награђена, између осталог, наградама „Лаза Костић“, „Милош Црњански“ и „Кондир Косовке девојке“.

Збирку лирске прозе „Венац за Оца“, која је изазвала значајну пажњу читалачке публике, али и књижевне критике, објавила је прошле јесени у издању Српске књижевне задруге.

Ауторка истиче да дуго није објављивала, али да су приче морале бити испричане.

„Не пишем много. Пишем лагано. Приче носим у себи и оне ту сазру. Једног тренутка када сједнем за рачунар оне су већ завршене и скоро да више нема преправке“, истакла је Капорева, самим тим откривајући својим Невесињцима и тајну списатељске радионице.

У овом Веснином дјелу су наглашена сјећања на бомбардовање и егзодус из протеклог рата, на смрт ближњих и погибију пријатеља.

Насловна прича у књизи спада у најемотивније и посвећена је Веснином оцу. Ауторка истиче да ју је написала за једну ноћ, послије двије године жалости за оцем.

Магистар Момчило Голијанин наводи да је основна карактеристика збирке „Венац за Оца“ емотивни набој, који се описује у сликама датим и када су у питању родитељи и када је у питању шире друштво.

„Весна је овом збирком подигла величанствени споменик свом оцу“, закључио је Голијанин.

Начелник општине Миленко Авдаловић дао је искрене и топле препоруке за ову књигу.

„Надам се да ће збирка ’Венац за Оца’ наићи на добар пријем код читалаца, као што има добру критичку перцепцију“, рекао је Авдаловић.

Током свог излагања и Љиља Ивезић открила је да су на њу посебан утисак оставиле прва и посљедња прича.

„Збирка ’Венац за оца’ је заокружена цјелина, као што то и сам наслов каже. Прва и посљедња приповјетка говоре о оцу, љубави између оца и кћерке, док је у унутрашњост збирке смјештен живот у свој својој величанствености, муци и радости“, каже Ивезић.

Приче у “Венцу за Оца”, комплексно одсликавају свијет у коме јесмо. Излазе из личног, залазе у друштвени миље, у рукавце времена, у сјећања, и поново се враћају у интиму јунака. Породица као уточиште, и као мјесто многих крупних и ситних драма, блискост и преиспитивање себе и других, пулсирање историјског времена кроз породичнна предања, леже у дубини ових прича. Породица као тврђава, пред временом дехуманизације које под маском новог хуманизма потреса свијет. Хумор и иронија, здраве су и незаобилазне форме опстанка, они су и критика, и самокритика. Уосталом то је наш колективни катализатор и једна од доминантних особина. Коначно, то је начин превазилажења одређених ситуација. Дакле, ова проза, вијенац је живота. Разноликог и бујног. Бљештавог и страшног.

Весна Капор рођена је у Невесињу, гдје је завршила основну и средњу школу. Филолошки факултет завршила је у Београду. Тренутно је запослена у Студентском културном центру у Београду као уредник књижевног програма. До сада је објавила роман „Три самоће“, збирку прича „По сећању се хода као по месечини“ и кратку прозу „Као што и вама желим“, а њене приче заступљене су и у многим збиркама. Проза Весне Капор преведена је на руски, македонски и мађарски.